Prethodne subote je u Beogradu održana šetnja povodom Evroprajda. Šetnja koja je bila dozvoljena, pa zabranjena, pa dozvoljena…niko i ne zna da li je ili nije. Isto tako se ne zna da li se održala ili se nije održala jer po ministru unutrašnjih poslova Aleksandru Vulinu, nije bila šetnja već hodanje. U ovom tekstu nećemo kritikovati ni vlast u Srbiji a ni one koji su protiv vlasti. Ovaj tekst neće govoriti protiv Evroprajda. U ovom tekstu ćemo govoriti o realnosti u kojoj se Srbija nalazi, a to da je ponižena i da joj se obraz baš puno ukaljao. Evo i zašto.
Iako će Ana Brnabić (svima je poznata njena seksualna orjentacija) i u trećem mandatu biti na čelu vlade Srbije, to izgleda nije dovoljno. Nije bilo ni dovoljno to što se svake godine domaći srpski prajd održava, možemo slobodno reći da su zapadnjaci (svi dobro znamo o kome je reč) želeli da se po svaku cenu održi prajd na evropskom nivou. Da Srbija bude nedelju dana centar Evrope. Ne Tesline Evrope, ne Milankovićeve Evrope, ne Karađorđeve Evrope, ne Mišićeve Evrope, pa i ne Đokovićeve Evrope…nego Evrope kakvu smo je svi videli u subotu.
Dobro. Organizatori i učesnici prajda imaju sasvim legitimno pravo da traže da se ovakva manifestacija održi. I u to ne ulazimo. Da li je to potrebno Srbiji, da li Srbi to žele ili ne, važno je ali nije tema ove priče. Svako ima pravo da zahteva da ne bude diskriminisan i da se bori za svoja prava. I tako i treba da bude. A u demokratskom svetu se sve razlike rešavaju demokratski, ništa nametanjem. Problem nastaje kada država a ni sam predsednik Srbije više ne odlučuju o onome što se dešava u rođenoj zemlji. Ali, vraćamo se na početak ove priče, nećemo ni državu a ni predsednika da kritikujemo. Već ćemo malo da govorimo o onima koji nam pričaju šta je „dobro“ a šta nije za nas.
Podsetimo da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio da ga može i Bajden zvati ali da se šetnja neće održati. Zapadne zemlje, zajedno sa Amerikom su poslednjih nedelja napravili ogromne pritiske da se šetnja ipak održi. Ne mare oni za osećaj i mišljenje 92% građana Srbije koji su bili protiv šetnje. Ne mare oni za srpsku tradiciju, ne mare oni za srpsku crkvu, ne mare. Mare oni samo za to da Srbija igra kako oni sviraju. I za sada uspevaju.
nastavak na sledećoj strani