ŠTA NAS ZAISTA DOVODI U CRKVU? DUBOKA BESEDA EPISKOPA JUSTINA U PARIZU

Episkop zapadnoevropski Justin služio je Svetu liturgiju u drugoj nedelji Velikog posta u Crkvi Svetog Save u Parizu, uz prisustvo velikog broja vernika. Obraćajući se sabranom narodu, episkop je govorio o veri, dolasku u crkvu i smislu liturgijskog sabranja, podsećajući na jevanđeljsku priču o isceljenju uzetoga u Kapernaumu.

Crkva Svetog Save bila je ispunjena vernicima, a episkop Justin je u svojoj besedi istakao značaj vere – čak i kada je ona krhka, puna pitanja i nedoumica – naglašavajući da upravo zajednička vera u Crkvi najvažnija.

U nastavku prenosimo besedu episkopa Justina u celosti, onako kako je izgovorena.

„Da li se nekada, draga braćo i sestre, onako ozbiljno, suštinski, zapitate šta je razlog što vi dolazite u crkvu? Šta je razlog da svake nedelje stojite nekih dva sata na nekom događaju koji veoma malo razumete šta se tamo dešava, šta se govori i šta se čita. Pojavljuju se neki ljudi u nekim čudnim nošnjama. I šta je ono što svake nedelje, o, hvala Bogu, sve nas ovde okuplja, sve više i više. Crkva je mala da nas sve primi. Baš kao što je bila gužva u Kapernaumu onoga dana kada je Hristos propovedao. Toliko se naroda okupilo da niko nije mogao da priđe Isusu, a glas po njemu se proneo. I čulo se da On čini nešto što drugi niau bili u stanju da čine i govori drugačije nego što su govorili svi proroci i propovednici, učitelji, rabini pre Njega. Šta je taj narod motivisalo i pobudilo da dođe, da se skupi u tolikom broju oko Hrista? Pa verovatno isto ono što i nas danas, a to je naša vera u Isusa Hrista. Vera krhka, slaba, kolebljiva, nepostojana, puna sumnji, puna pitanja, puna nedoumica, puna strahova i ispitivanja, ali ipak vera.

I neko je ovde došao zato što je imao dobre roditelje koji su ga vaspitali u veri pa je nastavio tim putem da ide. Neko je ovde došao zato što je doživeo neki životni brodolom udario glavom o dno i shvatio da sve drugo osim ovoga mesta ovde i ovoga događaja koji malo šta razume, a u čemu jeste njegova izuzetnost, da malo razumemo a opet smo tu. Zar to nije vera? Dakle, neko je iz tog razloga dolazio ovde. Nekome nešto fali u duhovnom, psihološkom smislu, zdravstvenom, fizičkom. Svi smo mi u potrazi za nečim ili za nekim. I to nije ništa loše. I to nam se neće uzeti za zlo, ako tako mogu da kažem, što nismo sve razumeli, što nismo sve znali, što smo lutali, što smo sumnjali, što smo se pitali. Ali ono što nam se neće oprostiti to je ako nismo bili ovde na ovome dogadjaju u crkvi na liturgiji. I ako nismo barem u ovoj guži čekali da kraj uha, u po glasa, čujemo Hrista i da ga sretnemo i da ga vidimo makar iz daljine. Ne u prvom redu, nego iz daljine. I da budu i nama u blizini ljudi koji će nas razumeti, koji će razumeti naš bol, našu patnju naše traženje, naše slabosti i koji će nas kao takve uhvatiti i dovesti na ovo mesto i na ovaj dogadja koji malo razumemo i u čemu jeste njegova izuzetnost. I ako ne zbog naše vere i zbog toga što mi nešto tražimo, očekujemo, nadamo se nečemu, a ono zbog vere onih oko nas koji su nas uhvatili za ruku i doveli na ovo mesto koje malo razumemo u čemu i jeste njegova izuzetnost. Gospod će nas pomilovati.

Ovde kaže, kada su doveli prijatelje ovoga uzetoga, paralizovanoga čoveka i ne znamo ništa o tom čoveku ko je on, šta je on. I da li je verovao uopšte. I da je on hteo da bude na tom mestu u tom trenutku. I Gospod kaže, kada je video trud njegovoj prijatelja, koji su na svaki mogući način želeli da dođe do Hrista, jer su znali, jer su verovali, ništa nisu razumeli, ali su verovali da ako On ga pogleda, ako spusti ruku u svoju božanstvu na njega, da će ovaj čovek da se isceli. I Gospod kaže ovde, i videvši veru njihovu, dakle, veru ovih prijatelja koji su doveli ovog bolesnog čoveka, Gospod mu govori, ustani i hodi.

Dakle, kada bismo sada imali neki ovde aparat da izmerimo veru svakog od nas ovde, bila bi različita, varirala bi. Ko zna kako i kojom mernom jedinicom bi to mogli da izmerimo. Ali ono što je suštinski važno, što je presudno, što je najvažnije, jeste u stvari da ovako objedinjena u zajednici u Crkvi, naša vera jeste nešto što čini da Gospod čini čudo. Zbog toga je toliko važno da dođemo u Crkvu i da učestvujemo na ovome događaju koji malo razumemo, a u čemu jeste njegova izuzetnost. I Gospod će zbog vere neke majke koja se moli ovde za svoje dete, ili zbog ljubavi neke baki koja se moli za svoju decu, ili pak zbog zrtve nekih prijatelja pomilovati neke od nas. I da nas ne pita ni da li verujemo, ni da li ne verujemo, ni zašto smo mi ovde, nego će biti samo dovoljno da budemo ovde, na ovom mestu i na ovom događaju i malo razumeti, a u čemu jeste njegova izuzetnost.

I upravo u crkvi, ove dane Velikog posta, Gospod Hristos nam svima govori Ustanite, probudite se, verujte i hodite za mnom. Jer verovati i znači dati srcu prednost u odnosu na razum. Srcem se veruje, a ne glavom i mozgom. Verovati znači smatrati nemoguće mogućim. Verovati u Hrista znači podići krst života svog, i makoliko on žuljao i težak bio, ići hrabro, smerno, i postojano, dosledno i uporno, baš kao što su bili ovi uporni prijatelji iz ove priče o onoga uzetoga čoveka. Ići, dakle, za Hristom i znajući da posle svih proba i iskušenja, spoticanja, ako ostanemo verni krstu i Hristu, Gospod će dati istrajanje.

Neka nam Gospod svima, draga braćo i sestre, dometne vere i neka to bude ono što trazite. I neka to bude ono što nam nedostaje, a što ćemo dopuniti i dobiti na ovom mestu, na ovome događaju i liturgiji, na kojoj se pričešćujemo istinskim telom i krvlju Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista za isceljenje duše i tela naše. Gospode Isuse Hriste, Bože naš, dometni nam vere, zagrej nam srce, prosveti razum da te sledimo i u ovom i u budućem veku. Amin.“ Ceo video možete pogledati OVDE.