– Pošto nismo mogli da dozvolimo da i ja ne radim, išao sam na dve nedelje u Švedsku na posao, pa dve nedelje boravio u Beogradu i tako naizmenično, sve do kraj marta. Sada se nadam da ću, konačno, da se zaposlim i rešim sve papire, jer se zaista odužilo. Univerzitetska bolnica u Švedskoj, jedna od najpoznatijih u Evropi, u kojoj sam radio, ne može Srbiji da pošalje akreditaciju jer to tamo za bolnice ne postoji. Zato smo izgubili nekoliko meseci, ali srećom, stupili smo u kontakt sa ministarkom zdravlja prof. dr Danicom Grujičić, koja se aktivirala i pomogla. A i obećala da će to sistemski da se reši zbog drugih ljudi koji su u sličnoj situaciji. Trebalo bi ove nedelje da dobijem apostile na diplome, da im i to prosledim, i konačno odem na svoje radno mesto – kaže Boris, dok Duška, koja je još s bebom, tek treba da sačeka svoje papire:
– Čekam nostrifikaciju specijalizacije, a čak pola godine sam čekala nostrifikaciju staža. Dok sve to ne bude rešeno, uživam s decom.
A žašto baš „Mišović“? Osim što ga pamte još sa vežbi i fakulteta, sve su najbolje čuli – da je to moderna, evropska klinika gde su stručni i dobri ljudi.
– Upoznao sam kolege, očaran kako su dobri ljudi, veliki stručnjaci. Opšti sam hirurg, specijalizovan za laparoskopske operacije kile, žučne kese, a radim i drugu hirurgiju – kaže Boris koji je sa braćom u Švedskoj osnovao i srpski košarkaški klub Sloga Uppsala, koji se takmiči u drugom rangu te zemlje:
– Uvek se trudimo da okupljamo Srbe, da se družimo i ispomažemo. Ali, Srbija je Srbija. Ništa nije ko Srbija…
izvor: Kurir