Postoji jedna tiha nelagodnost koju mnogi iz srpske dijaspore u Francuskoj nose sa sobom, često ne izgovarajući je naglas. To je osećaj života „između“ — između dva sveta, dva jezika, dva ritma, dve svakodnevice. Sociolozi bi rekli da je to život u prelaznom prostoru, ali mi ga jednostavno prepoznajemo kao osećaj da nigde nismo potpuno svoji.
Za nas koji živimo i radimo u Francuskoj, a redovno se vraćamo u Srbiju, granice nisu samo geografske. One su unutrašnje. U Francuskoj gradimo karijere, plaćamo poreze, podižemo decu, učimo pravila sistema i poštujemo ih. Funkcionišemo, doprinosimo, uklapamo se. Ipak, često ostaje onaj tihi utisak da smo „uvek pomalo gosti“. Da pripadamo, ali ne do kraja.
A onda odemo „dole“. Sa istom onom nadom da se vraćamo kući. Međutim, i tamo nas dočeka blago pomerena stvarnost. Gradovi su se promenili, ljudi su otišli dalje sa svojim životima, teme su drugačije. Mi smo odjednom „oni iz Francuske“. Naši problemi su „drugačiji“, naši pogledi „strani“. Kao da smo zakasnili na sopstveni život.
U sociologiji se za to koristi izraz „ni ovde ni tamo“, ali u svakodnevici to izgleda mnogo jednostavnije — osećaj da si stalno na putu, čak i kada stojiš u mestu. Kao da nikada do kraja ne raspakuješ kofere, jer uvek postoji sledeći povratak, sledeći odlazak, sledeći avion.
nastavak na sledećoj stranici
Ova informacija sigurno nije prijatna ali u najtežim trenucima može biti veoma korisna. „Milenkovic and co“ već skoro 30 godina