Životna priča jednog prosečnog Srbina u Parizu

Drugi jezik, druga kultura, drugačija hrana, drugačije navike, drugačiji mentalitet…Sve se to treba u početku prebroditi. Ko ima sreće nađe posao još odmah, a ko ima puno sreće pored posla nađe gazdu koji ga redovno plaća, ne duguje i javlja se uvek na telefon. Ko nije te sreće pored početnih teškoća i prilagođavanja mora da se navikne i na preživljavanje. Bez para da plati kiriju jer „gazda nije naplatio“ pa ga nije isplatio, provodi stresne dane u nadi da će se situacija brzo rešiti. I ako se reši onda strepnja i pitanje šta ako se isto opet ponovi. I oni najjači koji do tada nikada nisu konzumirali alkoholna pića, popuste pa se uz pivo-dva opuste i za trenutak zaborave na probleme. Pošto uvide da im je tako lakše, povremeno ili češće ponavljaju situaciju  komplikujući već komplikovano. Onda u trenucima samoće u deset kvadrata razmišljaju o svojoj dvospratnoj kući u Srbiji i svom velikom dvorištu.

U slučaju da su mu tu žena i deca, onda je borba još veća jer tu ne postoji pravo na grešku. Dok žena čuva svoju decu, sprema, vodi i dovodi iz škole žrtvujući se za njihovu budućnost, otac je taj koji se vremenom uklopi u celokupni sistem, upozna ljude, pa ako ima sreće počne da uzima posao na popularni „taš“ i malo bolje zarađuje.

nastavak na sledećoj strani