Dobro se sećam tog jula 2011. godine. Finale Vimbldona protiv Rafaela Nadala gledala sam u dnevnom boravku malog stana sa dekom. Imala sam nepunih 11 godina kada sam prvi put postala svesna koliko si veliki, piše Iva Jevtić za B92.
Ti si tada podigao prvi trofej na Centralnom terenu Ol Ingland kluba, treći ukupno sa grend slemova i popeo se na vrh ATP liste. Od tada se mnogo toga promenilo. Deka je preminuo, ja više nemam 11 godina, ali jedna stvar je ostala ista – ti si ostao veliki.
U stvari, pardon, i to se čak promenilo – postao si najveći svih vremena.
Da nabrajam titule mi ne pada na pamet. Možda je dosad neko nešto imao da ti zameri, da prebaci, da kaže da ti nešto Srbiji duguješ, ali od 4. avgusta 2024. godine svi mi možemo da ti kažemo samo jedno veliko – hvala.
Osvojio si sve, zapušio usta čitavom svetu koji su večito imali nešto protiv „malog od Srbije“ koji je pomerio granice „belog, čistog“ sporta.
U februaru 2023. godine sam na WTA turniru u Dohi za stolom sedela sa jednom Australijankom. Bez pardona je preda mnom pričala kako su Srbi prljavi, kako ti nikada nećeš moći da postaneš „GOAT“ jer si iz jedne male zemlje sa brdovitog Balkana.
Nadam se da ju je barem sada makar malo sramota.
Elem, kako si ti postajao sve veći šampion, ja sam odrastala, a deka je stario. Ti si nastavljao da osvajaš sve što se osvojiti može, a nas dvoje smo uprkos svim obavezama i okolnostima nastavljali da negujemo tradiciju. Svako tvoje finale gledali smo zajedno, radovali se zajedno, pa i bivali ozbiljno smoreni – kao na primer onda u Tokiju.
Tada sam svedočila jednoj rečenici koja me je proganjala: „Je*ote, samo te Olimpijske igre nikada neće osvojiti.„
Sedam meseci nakon toga je preminuo. Nismo gledali zajedno ovo finale u Parizu. Nismo se zajedno radovali, ali sigurno jesmo u isto vreme. On samo sa nekog drugog mesta.
I zato ti hvala, jer nisi ispunio samo svoj san. Hvala tebi, a hvala i Bogu što smo svi mi živeli baš u tvojoj eri. A ti, deda, eto – osvojio je i to olimpijsko zlato. Je l’ je sada konačno to – to?