Ubistvo jedanaestogodišnje Lyhanne potreslo je Francusku, ali još više je ogolilo duboku krizu francuskog pravosuđa: nedostatak sredstava, haotičnu organizaciju, sporu reakciju na prijave nasilja nad decom i opasnu sklonost da se odgovornost prebacuje s institucije na pojedince i obrnuto. Dok se javnost okuplja na ulicama Pariza, Marseja, Nanta, Ažena i desetina drugih gradova, jedno pitanje odzvanja snažnije od svih: kako je moguće da čovek protiv koga je bilo više prijava za seksualno nasilje nad maloletnicima ostane praktično „nevidljiv“ za sistem sve dok nije bilo kasno?
Glavni osumnjičeni, Jérôme Barella, nije bio nepoznat pravosuđu. Prema dostupnim podacima, protiv njega je bilo pokrenuto više postupaka, a bio je evidentiran u sistemu „Traitement d’antécédents judiciaires“ (TAJ), sa ukupno devet procedura u njegovom dosijeu.
Uprkos tome, prijava za silovanje desetogodišnje devojčice iz avgusta 2025. godine – sa medicinskim nalazom koji potvrđuje povrede i jasno identifikovanim osumnjičenim – mesecima je praktično ostala „u fioci“. Dosije je putovao trinaest dana u papirnom obliku između dva tužilaštva, zatim je nedeljama stajao bez obrade, da bi tek nakon više nedelja bio dodeljen istražnoj službi. Osumnjičeni nije bio ni priveden, ni saslušan, niti je slučaj tretiran kao prioritetan, uprkos tome što se radilo o nasilju nad detetom.
Ovaj niz kašnjenja, administrativnih „praznina“ i pogrešnih procena nije samo tehnički „dysfonctionnement“ – to je sistemski slom. Kada prijava za silovanje deteta sa jasnim medicinskim dokazima i identifikovanim osumnjičenim ne dovede do hitne reakcije, onda problem nije samo u jednom tužiocu ili jednom sudiji, već u kulturi i strukturi pravosuđa koje ne ume da prepozna hitnost i težinu ovakvih slučajeva.
Francuska javnost je s pravom besna. Na protestima se nose parole „Justice réveille-toi“, „Lyhanna, plus jamais ça“, „Justice pour nos filles“, dok se ispred sudova širom zemlje traži odgovornost i promene.
Istovremeno, odvija se politička igra oko „sredstava“: predsednik Emmanuel Macron je u početku odbio da prihvati „argument nedostatka sredstava“, nazivajući slučaj „neprihvatljivim disfunkcionisanjem“, dok ministar pravde Gérald Darmanin govori o „mobilizaciji“ i najavljuje inspekcije i moguće sankcije protiv tužilaca.
Međutim, advokat porodice Lyhanne jasno kaže da je „pravi srž problema“ upravo u tome koliko se sredstava daje pravosuđu: premalo sudija, premalo osoblja, preopterećeni policajci i žandarmi, eksperti koji odbijaju slučajeve jer su zatrpani poslom, presude koje se ne sprovode jer nema ljudi da ih izvrše.
Istovremeno, analize pokazuju da je budžet pravosuđa doduše porastao za oko trećinu u poslednjih deset godina, ali da Francuska i dalje zaostaje za mnogim evropskim državama, sa hroničnim nedostatkom sudija, mesta u zatvorima i kapaciteta za obradu predmeta.
Kritički pogled mora da obuhvati oba nivoa:
Još jedan simptom krize je način na koji se politički vrh odnosi prema pravosuđu. Ministar pravde javno govori o mogućim „revokacijama“ tužilaca, dok sindikati magistrata upozoravaju da se sudije i tužioci unapred izlažu „vindicte populaire“, pre nego što su završene inspekcije i utvrđene stvarne odgovornosti.
Takav pristup stvara atmosferu straha i političkog pritiska, umesto da se sistemski rešavaju problemi:
Umesto da se prizna da je pravosuđe godinama „kloshardizovano“, kako su ga sami francuski akteri opisivali, i da su reforme bile polovične, odgovornost se prebacuje na pojedince, dok se strukturalni problemi guraju pod tepih.
Slučaj rediteljke i aktivistkinje Andree Bescond, koja je uhapšena tokom protesta za Lyhannu i provela dvanaest sati u pritvoru bez saslušanja, lekarskog pregleda ili pristupa advokatu, dodatno pojačava osećaj da sistem ne razume razliku između legitimnog građanskog bunta i stvarne pretnje javnom redu. Njene advokatice su taj tretman nazvale „arbitrarno pritvaranje u očiglednoj suprotnosti sa zakonskim okvirom“.
Dok hiljade ljudi traže pravdu za jedno dete, država šalje poruku da je brža u reagovanju na proteste nego na prijave za nasilje nad decom. To je poruka koja razara poverenje u institucije.
Slučaj Lyhanne nije „izolovani incident“, već ogledalo:
Kritika francuskog pravosuđa u ovom kontekstu nije napad na pojedinačne sudije ili tužioce, već na sistem koji im ne daje alate, vreme, ljude i jasne protokole da zaštite najranjivije. Kada se prijave za nasilje nad decom gomilaju u fiokama, kada se osumnjičeni za višestruke napade ne saslušavaju mesecima, kada se protesti za pravdu tretiraju kao problem reda, onda je jasno da je kriza poverenja u pravosuđe jednako duboka kao i kriza njegovih kapaciteta.
Ako Francuska želi da ovaj slučaj zaista bude „prekretnica“, kako mnogi političari sada obećavaju, onda to ne može biti samo još jedna inspekcija, još jedan izveštaj i još jedna konferencija za štampu. Potrebno je:
Tek tada će pravda za Lyhannu biti više od parole na protestu.
Stigla je nova adresa za pravu domaću kuhinju! Restoran “Kod Bize” u predgrađu Pariza, mestu Pantin, donosi autentične ukuse Balkana
