Iz Srbije si otišao da zaradiš za odmor za tu istu Srbiju

Kreneš iz Srbije u potrazi za boljim životom i skrasiš se negde na zapadu. Pre polaska istreseš svu ljutinu na Srbiju zbog svog odlaska tek toliko da bi ti bilo lakše da odeš. Tamo na zapadu skrasiš se u nekom stanu od 20-30m2, pronađeš posao 50 km daleko, ustaješ u 6h vraćaš se nazad u 18h.

Plata fina ali se ne može puno trošiti jer tu si da zaradiš i da uštediš. Nema kafana, društva, pečenja i dolazaka kući posle 23h. U krevet se ide najkasnije u 21h. Godine lete a ti to ne primetiš jer ti stanje na bankovnom računu kaže da si na pravom putu. Vidiš kako drugi grade u onoj Srbiji na koju si bio ljut pa i ti za njima. Na zapadu radiš u Srbiji gradiš a kad gradiš onda je para uvek malo pa se mora s vremena na vreme i vikendom raditi. Plate pošteno, govora nema.

Jedva čekaš 25 dana godišnjeg da odeš do domovine da završiš još nešto oko kuće i dogovoriš s majstorima nove poslove. I gle čuda, iz Srbije si pobegao da zaradiš da bi na odmor otišao baš u tu istu Srbiju. Godišnji prođe, moraš nazad u 25m2 ali nije problem, naviklo se. Godine lete, kuća u Srbiji sve veća i lepša a tebe sve manje u istoj…

Ove godine nećeš nigde ići trošak je veliki a konto se taman ispraznio. Deca više u Srbiju i ne idu jer slabo koga tamo poznaju a i šta će u Srbiji kad su baba i deda umrli. I dalje vredno radiš jer treba šta imati kad se u penziju ode a i ta penzija vrlo brzo stigne, brže nego sto si ikad mislio. Eto te kao penzionera nazad u Srbiju u svoju vilu da konačno počneš živeti tim boljim i lepšim životom ali te malo strah jer osetiš da nešto oko srca preskače. Ostalo je još nekoliko zdravstveno neizvesnih godina a na tebi starom teret održavanja 400m2 prelepe vile.

Misliš onako da se utešiš :“Kad nisam ja uživao, uživa će barem deca“.
A deca, već odrasli poslovni ljudi bez neke jake povezanosti sa Srbijom nemaju kud nego vilu staviti u oglase kada posahranjuju roditelje…Tu se i završava priča o potrazi za boljim životom tamo negde na hladnom zapadu, negde u nekom Parizu, Nici, Frankfurtu, Vićenci, Briselu, Beču, Cirihu, Štutgartu… Ostaće vila kao uspomena na jednog tatu i mamu a u vili novi vlasnik, onaj koji nije iz Srbije mrdnuo…