Povodom izlaska svoje nove knjige „Complètement à l’Est ! – Récits, rencontres, reportages 1996-2026“, zamenik direktora magazina Le Figaro, ugledni francuski novinar, istoričar i veliki poznavalac Balkana Jean-Christophe Buisson dao je svoj prvi ekskluzivni intervju nakon objavljivanja knjige upravo za portal „Svi Srbi u Parizu“.
Buisson, koji već tri decenije iz neposredne blizine prati događaje i narode Istočne Evrope, u ovom razgovoru govori o odnosu Zapada prema „Istoku“, istorijskom pamćenju, Srbiji, Kosovu i Metohiji, evropskoj politici i budućnosti Balkana. Posebnu težinu intervjuu daje činjenica da je Buisson veliki prijatelj našeg udruženja „Svi Srbi u Parizu“, kao i njegov dugogodišnji lični i profesionalni odnos prema Srbiji i srpskom narodu.
U razgovoru za naš portal on otvoreno govori o temama o kojima se u Francuskoj često raspravlja bez dovoljno poznavanja istorijskog i društvenog konteksta – i ne skriva svoje stavove. Knjigu možete kupiti u knjižarama u Francuskoj i na specijalizovanim portalima.
Knjiga: Complètement à l’Est ! Récits, rencontres, reportages 1996-2026
Šta tačno za vas danas predstavlja pojam „Istok“, i šta vas je podstaklo da objavite ovu knjigu koja meša geopolitiku, istoriju i priče sa terena?
– Još od adolescencije privlači me ovaj deo Evrope koji se nalazi iza Nemačke i Italije. Bez sumnje zato što je tokom 70-ih i 80-ih godina on za Francuze bio terra incognita – nepoznata zemlja. Sa druge strane Zida koji deli kontinent na dva dela nalaze se čudovišta, dakle misterija, dakle opasnost. Oni su komunisti, svakako, i ja ne osećam nikakve simpatije prema komunizmu, ali budući da sam strastveni ljubitelj istorije, odbijam da ih svedem na tu jednu odrednicu.
Ne mogu da verujem da su narodi balkanske, centralne ili istočne Evrope napustili sve svoje korene, svoje borbe, svoje tradicije, svoje prekomunističke reference, i goreo sam od želje da to lično proverim. To mi je omogućila profesija novinara, kojom sam upravo počeo da se bavim u trenutku kada je pao Berlinski zid. Vrlo brzo sam počeo da radim reportaže tamo: tokom 30 godina napraviću ih više od stotinu.
Pošto sam takođe objavio desetak knjiga i petnaestak zasebnih istorijskih priča koje su se odnosile na moje interesovanje za ovaj region, učinilo mi se korisnim da odaberem njih oko četrdeset i ponovo ih objavim, ne hronološkim redom niti prema geografskom prostoru, već prema njihovom žanru: portreti, priče o sukobima, putovanja.
Jean Christophe Buisson
Često kritikujete zapadnjačke stereotipe o Istočnoj Evropi. Koja je najveća zabluda ili glavna „zona tame“ koju Pariz i Brisel održavaju u odnosu prema narodima ovog regiona?
– Kada je reč o Istoku uopšte, a posebno o slovenskim i pravoslavnim zemljama, postoji nepoverenje, strah, pa čak i neprijateljstvo, koji svoje izvore uglavnom imaju u istoriji, jer se događalo da Francuska bude u sukobu – vojnom, političkom, ideološkom ili duhovnom – sa Rusijom, Austrijskim carstvom koje se prostiralo sve do Poljske, Ukrajine i Rumunije, ili Osmanskim carstvom koje je vekovima okupiralo jugoistok Evrope.
Ali već veoma mnogo decenija ti ratovi su završeni. Pa ipak, nerazumevanje, da ne kažem nešto više, i dalje postoji. Ono je nepravedno. Ove zemlje trpe dvostruku kaznu. Juče im se zameralo što su bile komunističke. Danas im se zamera što su bile komunističke! Ali pre svega i iznad svega zamera im se što su pod ruskim uticajem. Ali ako su bile pod njim, zar to nije zato što smo ih mi 1945. godine napustili u Jalti?
Deo našeg neprijateljstva potiče, verujem, iz naše loše savesti. To je najgori savetnik, posebno u geopolitičkoj oblasti.
Knjiga je bogata ličnim svedočanstvima. Susret, mesto ili događaj: koja priča sa terena, po vašem mišljenju, najbolje oslikava duh i identitet naroda sa kojima ste se susretali?
– Bez oklevanja: Srbija.
Istorija istovremeno bogata i, uprkos prijateljskim vezama koje sežu još do srednjeg veka, nažalost, veoma slabo poznata u Francuskoj; borbeno i često herojsko stanovništvo, koje je hiljadu puta moralo da se bori protiv invazija, stranih okupacija i često lažne propagande usmerene protiv njega; privrženost svom jeziku i svojoj veri, stubovima koji čine njegov identitet; stvaralačko ludilo koje nema na čemu da zavidi Zapadu, itd.
Ono što takođe pronalazim kod Srba, baš kao i kod njihovih rumunskih, bugarskih, makedonskih i albanskih suseda, jeste veoma snažan odnos prema sećanju i istoriji, kao i otvoreno prihvaćen nacionalni ponos. Isti taj ponos koji mi ovde, u Parizu, teško uspevamo da razumemo, gde se na to osećanje gleda kao na manu…
Saša Pešić (predsednik udruženja Svi Srbi u Parizu’ i Jean Christophe Buisson
Kao veoma dobar poznavalac Balkana, kako objašnjavate ćutanje i pasivnost evropskih institucija pred institucionalnim maltretiranjem i svakodnevnim stradanjima srpskog naroda na Kosovu i Metohiji od strane vlasti u Prištini? Zašto Brisel bira da zatvara oči?
Nakon pada Berlinskog zida, uzimalo se zdravo za gotovo da će od tada postojati samo jedan političko-vojni sistem koji će upravljati tokom sveta: onaj Sjedinjenih Država, pošto je njihov neprijatelj bio na zemlji. U tom trenutku se čak govorilo o „kraju istorije“.
To je daleki odjek Francuske revolucije iz 1789. godine, kada su Francuzi ubili svog kralja i svoj monarhijski režim, uverenjem da je model koji će izmisliti najbolji i da ima univerzalnu dimenziju, te da ga stoga treba izvesti u ceo svet, pošto je simbol pravde, mira, napretka itd. Boljševici će 1917. godine takođe ponoviti ovu strategiju, vođeni uverenjem da je to „smisao istorije“.
Ali dug je put od teorije do prakse, od utopije do stvarnosti. Pozivati se na demokratiju i ljudska prava, juče ili danas, jedno je; nametati ih svim narodima sveta, koji svaki imaju svoju istoriju i svoju posebnost, nešto je sasvim drugo.
Suočeni sa otporom nekih od njih, primenjivana je sila. Tokom 90-ih godina, raspad Jugoslavije, po modelu raspada SSSR-a, bio je stavljen na američko-evropski dnevni red i trebalo je slomiti svaki otpor njegovom sprovođenju. Ali Srbi su odbili da prihvate svoje rasipanje i sužavanje svojih granica, izgrađenih po cenu herojskih borbi tokom XIX i XX veka.
Nakon što su proterani iz Krajine i iz pojedinih delova Bosne, gde su živeli vekovima, masovno su proterani i sa Kosova. Ali ovaj region ima još veću težinu i značaj: on je kolevka srpske nacije i srpske pravoslavne vere. Po cenu bezbrojnih ustupaka i poniženja, uspeli su da zadrže jednu nogu na severu Kosova nakon NATO kampanje bombardovanja i proglašenja nezavisnosti zemlje od strane novih albanskih vlasti.
Ali ni to nije dovoljno. Zajednički cilj albanskih nacionalista i Amerikanaca, koji su od ove zemlje napravili pozadinsku bazu u Evropi na Balkanu, jeste da se područje potpuno oslobodi svakog srpskog elementa. Delimično i zato što se na Srbiju gleda kao na ruskog trojanskog konja, pošto je Rusija od 2022. godine ponovo postala neprijatelj Zapada.
Odatle potiče ravnodušnost Evrope prema sudbini srpskog civilnog stanovništva, žrtava albanske vlasti.
Jean Christophe Buisson na Volgi u Rusiji
Može li Evropa da se nada da će ponovo pronaći trajan mir bez razumevanja i poštovanja specifičnosti svog Istoka, i kako vidite budućnost ovog regiona u narednoj deceniji?
Čovek bi morao biti veoma naivan i ne poznavati daleku istoriju pa da pomisli da je mir obavezni horizont Evrope. Ono što se u Ukrajini događa već četiri godine predstavlja dokaz za to.
Sve dok Zapadna Evropa bude smatrala da su njene progresivne vrednosti, njen ekonomski sistem i njen diplomatski savez sa Sjedinjenim Državama jedini prihvatljivi kriterijumi za pripadanje Evropi, suočavaće se sa protivljenjem evropskih naroda koji nastoje da izmene takvu viziju sveta.
I guraće u naručje Rusije upravo te iste narode, koji bi, međutim, imali mnogo toga da kažu o načinu na koji se Moskva prema njima odnosila tokom prethodnih vekova.
Za mene budućnost zemalja poput Srbije prolazi kroz multilateralnost: sačuvati svoj suvereni identitet i trgovati sa svima, bez svrstavanja, bez previše naglašenog diplomatskog angažovanja na jednoj ili drugoj strani ove Evrope koja ponovo počinje da se trajno deli.
Da bi se dve strane jednog dana možda pomirile, biće upravo potrebne „neutralne“ zemlje koje će imati legitimitet da igraju ulogu posrednika, zato što se neće u potpunosti prikloniti jednom ili drugom taboru…
