„Potom se ide u školu roditeljstva, pa sledi procena psihologa i na kraju se sastavlja finalni izveštaj koji se sa pratećom dokumentacijom šalje u registar potencijalnih usvojitelja.“
Uprkos tome što je sve dugo trajalo, kažu da je njima vreme nekim čudom brzo prolazilo.
Za sve vreme procesa imali su dva razgovora u centru, kažu, ali i više poseta nadležnih kako bi se proverilo u kakvim uslovima bi deca živela.
„To bude poseta od najmanje dva sata i tada proveravaju sve do detalja – gledaju svaki kutak kuće, ulaze i u spavaću sobu, kupatilo. Sa nama inače živi suprugova majka, pa su ulazili i u prostorije u kojima ona boravi. Moraju da vide sve zbog bezbednosti dece.“
„Tokom čekanja poziva na razgovor nismo previše pričali o tome, a ni naši najbliži nas nisu ispitivali ni pritiskali. Jednostavno su čekali da sami počnemo priču o svemu. A kada je stigao poziv koji smo sve ove godine čekali, bili smo veoma uzbuđeni, iako nismo mogli da znamo ishod. Krenuli smo na put potpuno rasterećeni, pričali smo, pevali, smejali se i radovali. Tako smo i na razgovoru nastupili – potpuno iskreno i otvorenog srca.“
Međutim, nakon tog razgovora, čitava tri meseca – nikakve informacije.
„Inače je praksa da, ako par ne bude izabran, Centar zadržava pravo da ne obaveštava, već budu obavešteni samo oni koji su odabrani. Nakon tri meseca i sedam dana zazvonio mi je telefon dok smo i suprug i ja bili na važnom sastanku. Videla sam ko me zove i samo poželela da se što pre javim. Bio je to poziv iz Centra kojem su naša deca pripadala. Prvo su pitali da li smo i dalje zainteresovani za usvajanje. Čini mi se da pitanje nije bilo ni završeno, a kao iz topa sam dala potvrdan odgovor i želela sam da što pre javim suprugu. Kasnije mi je rekao da se rasplakao i da je morao da napusti sastanak“, seća se Ana.
Nakon par dana desio se veliki susret. Ana je tada imala 42 godine, Radoje 54.
„Ne zna se ko je više bio uzbuđen, da li deca, da li mi. Kada su ušli u prostoriju, svi ostali su za nas prestali da postoje. Količina ljubavi koja se osećala u vazduhu je bila neverovatna. Oboje smo imali osećaj kao da smo došli po svoju decu koja su bila negde na raspustu i da smo došli da ih vodimo kući“, priča Ana i dodaje kako su taj prvi dan proveli dva sata sa decom u Centru pod nadzorom službenih lica jer je takva procedura.
Sledeće viđenje je bilo isto u gradu odakle su deca, s tim što su tada mogli da prošetaju po okolini. Tako su dolazili i odlazili prelazeći svakoga dana po 500 kilometara. Onda im je dozvoljeno da deca dođu kod njih za vikend.
nastavak na sledećoj stranici
Za sve vaše poslovne projetke kao ključni partner je DJ Gestion. Ova firma sa dugogodišnjim uspešnim radom nalazi se u