Naši Ana i Radoje sedam godina nisu odustajali od usvajanja dece, ostvario im se san

„Od svega je bilo najteže kad dođe nedelja kad treba da ih vratimo kod hranitelja. Kao da nam je neko deo srca kidao svaki put.“

Onda je konačno došao dan kada su Ani i Radoju deca predata na period adaptacije.

„Taj period traje šest meseci i veoma je bitan jer se tu sve gleda, naročito da li to deci prija, da li prihvataju potencijalne roditelje i koliko sve to može da uspe. Od prvog momenta smo disali kao jedno. Prvo što su nas deca pitala je kako mogu da nas zovu. Mi smo se šalili smišljajući razne nadimke, ali želja naših sinova je bila da nas zovu mama i tata, što smo mi sa oduševljenjem prihvatili.“

Od dolaska kod njih deca su posle tri dana krenula u školu. Tada su imali 12 i 10 godina, a od toga su sedam godina proveli u hraniteljskoj porodici.

„Socijalno su bili veoma zapušteni jer apsolutno niko se nije potrudio da ih spremi za život i sve što ih čeka. Veliki zadatak je bio pred nama, ali smo svim srcem bili spremni jer oni su ono što smo oduvek želeli. Oboje imamo običaj da kažemo da nas je bog nagradio. I kada smo se izjašnjavali u prijavi, rekli smo jedno ili više dece, sve ćemo ih usvojiti jer nam nije padalo na pamet da ih razdvajamo. Tako mi sada imamo dva sina. Dešavalo se da noću, dok oni spavaju, suprug i ja ustanemo da ih obiđemo, da ih vidimo i da se uverimo da to nije samo san.“

Kažu da su podršku dobijali sa svih strana, s tim što bi poneko kazao i – ipak su to odrasla deca, šta oni znaju o njima…

„Mi smo se vodili srcem i znali smo da ćemo uspeti i uspeli smo da započnemo našu bajku.“