Svi znamo tu priču. Imate prijatelja ili rođaka u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Americi, bilo gde… Svaki put kad se čujete, počinje ista priča: „Jao, ne može se više ovde, ma vratiću se ja, samo da uštedim još malo.“ Te reči čujemo na porodičnim okupljanjima, tokom letnjih odmora, pa čak i u grupnim razgovorima na Vajberu. I dok se mi u Srbiji nadamo povratku, realnost je takva da se taj povratak dešava retko, gotovo nikada.
Zašto je to tako? Šta se krije iza te „srpske dijasporske kletve“?
Počinje sve sa finansijama. U početku, kukanje je iskreno. Život u inostranstvu je težak, plate su veće, ali su i troškovi ogromni. U glavi je samo jedan cilj: „radim kao rob, skupljam pare, pa se vraćam kao gospodin.“ Međutim, tokom godina, prioriteti se menjaju. Umesto da štedite za povratak, ulažete u bolji automobil, veći stan, privatnu školu za decu. A deca? Deca počinju da govore na stranom jeziku, dobijaju prijatelje, ulaze u strani sistem. I tada se javlja prva velika prepreka: Deca su kriva.
Deca se, naravno, nisu ni rodila sa željom da se vrate. Za njih je ta nova zemlja dom. Svi oni idu u školu, pričaju strani jezik, a Srbija im je tek mesto gde dolaze na odmor i jedu sarme. U njihovim očima, povratak u Srbiju izgleda kao povratak u kameno doba. Kako da ih roditelji nateraju da napuste društvo, školu i budućnost na koju su navikli? Iako roditelji stalno govore o tome, u praksi je nemoguće.
Pored dece, tu je i sistem. U inostranstvu se sve zna: kad se radi, kad se odmara, koliko se plaća, šta se dobija zauzvrat. Nema neizvesnosti, nema „mora da se čeka“, nema korupcije. Posle deset godina života u tom sistemu, teško je vratiti se u našu realnost, gde za svaki papir moraju da se čekaju dani, gde se sve rešava preko „veze“ i gde se i dalje kupuje „na crno“. I tada se javlja nova izjava: „Pa kako da se vratim? Tamo nemam ništa, a ovde imam sve. Nema mi spasa odavde.“
nastavak priče na sledećoj strani
