Svi znamo tu priču. Imate prijatelja ili rođaka u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Americi, bilo gde… Svaki put kad se čujete, počinje ista priča: „Jao, ne može se više ovde, ma vratiću se ja, samo da uštedim još malo.“ Te reči čujemo na porodičnim okupljanjima, tokom letnjih odmora, pa čak i u grupnim razgovorima na Vajberu. I dok se mi u Srbiji nadamo povratku, realnost je takva da se taj povratak dešava retko, gotovo nikada.
Počinje sve sa finansijama. U početku, kukanje je iskreno. Život u inostranstvu je težak, plate su veće, ali su i troškovi ogromni. U glavi je samo jedan cilj: „radim kao rob, skupljam pare, pa se vraćam kao gospodin.“ Međutim, tokom godina, prioriteti se menjaju. Umesto da štedite za povratak, ulažete u bolji automobil, veći stan, privatnu školu za decu. A deca? Deca počinju da govore na stranom jeziku, dobijaju prijatelje, ulaze u strani sistem. I tada se javlja prva velika prepreka: Deca su kriva.
Deca se, naravno, nisu ni rodila sa željom da se vrate. Za njih je ta nova zemlja dom. Svi oni idu u školu, pričaju strani jezik, a Srbija im je tek mesto gde dolaze na odmor i jedu sarme. U njihovim očima, povratak u Srbiju izgleda kao povratak u kameno doba. Kako da ih roditelji nateraju da napuste društvo, školu i budućnost na koju su navikli? Iako roditelji stalno govore o tome, u praksi je nemoguće.
Pored dece, tu je i sistem. U inostranstvu se sve zna: kad se radi, kad se odmara, koliko se plaća, šta se dobija zauzvrat. Nema neizvesnosti, nema „mora da se čeka“, nema korupcije. Posle deset godina života u tom sistemu, teško je vratiti se u našu realnost, gde za svaki papir moraju da se čekaju dani, gde se sve rešava preko „veze“ i gde se i dalje kupuje „na crno“. I tada se javlja nova izjava: „Pa kako da se vratim? Tamo nemam ništa, a ovde imam sve. Nema mi spasa odavde.“
nastavak priče na sledećoj strani
Ako vam je potrebna specijalizovana firma za uređenje unutrašnjosti komercijalnih vozila najbolji izbor za vas je TRANSAM IDF. Bilo da