(Ne) vraćam se ja u otadžbinu: Zašto Srbi u dijaspori kukaju, a ostaju?

Na kraju, tu je i status. Srbi u inostranstvu vole da pričaju o tome kako su se „snašli“, kako su „uspeli“. Kroz priču o navodnom povratku, oni zapravo traže potvrdu i priznanje. Govoreći da će se vratiti, oni pokazuju da nisu zaboravili svoje korene. Istovremeno, osećaju se superiorno jer su tamo gde su, a mi smo ovde. I tako, priča o povratku postaje samo maska, paravan iza kojeg se krije zadovoljstvo postignutim, ali i blaga doza straha od nepoznatog, od povratka u svet gde su pravila drugačija.

Ali, šta se dešava kada dođe penzija? Mnogi bi pomislili da je to idealno vreme za povratak, kada su deca odrasla i osamostalila se, a obaveze su manje. Međutim, u toj fazi se javljaju novi, možda i najjači razlozi za ostanak. Glavni među njima je zdravstvo. Nakon godina plaćanja poreza i doprinosa, Srbi u dijaspori imaju pristup vrhunskom zdravstvenom sistemu, bilo da je reč o Francuskoj, Nemačkoj ili Americi. Svest o tome da će im, ako se vrate, biti uskraćena adekvatna zdravstvena nega, dovoljna je da se odustane od povratka.

I onda dolaze unuci. A unuci su, složićemo se, svetinja. Oni su poslednja, ali najjača prepreka. Kada se rode, baka i deka dobijaju novi smisao života. Oni su ti koji čuvaju unuke, vode ih u park, pričaju im srpski jezik i uče ih o tradiciji. U tom trenutku, oni postaju „dede i bake u inostranstvu“, a povratak u Srbiju bi značio odvajanje od najmilijih, što je jednostavno neprihvatljivo.

Zaključak je jednostavan. Naši dragi ljudi u dijaspori nikada se neće vratiti. Osim ako im ne date dobru ideju kako da se to dogodi! A onda će se pojaviti novi izgovori: „Pa kako da se vratim, kad tamo nemam kuću? Gde da radim? Ne mogu da nađem posao u struci.“ I tako se krug zatvara.

Šala na stranu, razume se da je život u dijaspori težak i da se ljudi bore svakodnevno. Ipak, ova priča o povratku je postala svojevrsni ritual, duhovita šala koja nas spaja, iako je duboko u sebi prepletena sa nostalgijom i realnošću. I dok mi čekamo, oni su već odavno negde drugde. A mi ćemo ih uvek dočekati raširenih ruku, uvek sa istim pitanjem: „Kad se vraćaš?“