Nisu tražili azil već su morali da rade kako bi preživeli. Zbog ljubavi radije su izabrali siromaštvo u inostranstvu umesto bogatstva u Srbiji. Nisu znali zanate niti strane jezike. Morali su rmbače da bi preživeli. Zbog toga sam rešio da im pomognem.
Kad je počela da radi u naš restoran počeli da dolaze lokalni političari, policajci i njihovi šefovi, naši bogati gastarbajteri… Sve zbog Lele. Za oko mi je zapao jedan mlad momak koji počeo da dolazi svako veče. Kad bih mu rekao ‘dobro veče pogledao bi me kao krava mrtvo tele. Bilo mi je čudno zašto me tako posmatra jer se ne poznajemo.
Posle sam shvatio da on misli da sam ja Lelin muž jer radimo u istom restoranu za istim roštiljem. To sam shvatio jedne sunčane nedelje kad smo Lela i ja jurili „ford fijestom” da što pre stignemo na posao. Tog dana je bila otvorena i terasa pa smo imali dupli posao. Lela je vijugala namerno svojom „fijestom” da pogodi neku rupčagu na putu kako bih ja prosuo kafu direktno na majicu i farmerke. Ona bi se kikotala sledećih 10 kilometra kako me je opasno prešla.
Zaustavio nas je visok i mlad policajac kome je uniforma perfektno stajala. Kad je prišao autu video sam da je to onaj naš stalni gost.
nastavak na sledećoj strani
Mi smo tu za Vas da sve vaše divne uspomene pretočimo u nešto sto traje. Dan svadbe i venčanja dođe
