U neredima, nazvanim „martovski pogrom“, ubijeno je najmanje 28 osoba, a povređeno je oko hiljadu. Proterano je oko 4.000 Srba, uništeno više od 900 srpskih kuća i zapaljeno 35 crkava i manastira a ukupno oko 100 verskih objekata. Međunarodna zajednica gotovo ništa nije učinila da se u toku ova dva dana zaštiti srpski narod i srpske svetinje. Ubijani su Srbi i goreli su vekovi.
Iako istraga nikada nije stigla do organizatora, iz međunarodnih misija već godinama nema ni glasa o eventualnim novim detaljima.
Povod za pogrom bilo je naopako tumačenje nesreće u kojoj su stradala tri albanska dečaka. Iako su zvaničnici Umnika negirali bilo kakvu vezu Srba sa tom tragedijom, albanski mediji, citirajući zapaljive izjave političara, odigrali su ulogu okidača u događajima koji su usledili.
„Dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo bilo kojeg pojedinca ili pojedinaca“, navodi se u izveštaju međunarodnog tužioca u Kosovskoj Mitrovici Pitera Tinslija, načinjenom posle istrage utapanja trojice albanskih dečaka u Ibru.
U neredima je, na 33 lokacije, učestvovalo oko 60.000 Albanaca.
Istovremeno, pokrenuta je serija političkih događaja, poput izveštaja specijalnog izaslanika šefa Ujedinjenih nacija Kaja Ejdea i opservacija zapadnih zvaničnika da je nerešen status bio jedan od ključnih pokretača nemira, što je četiri godine kasnije korišćeno kao jedno od objašnjenja za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.
Stradanja stradalnog naroda su vaskolika, u vasionu teško mogu stati, tesan im je ovaj svet, jer i nisu od ovog sveta, ako li naša stradanja nisu ovozemljska, nismo ni mi, i neka ne budemo. Kažu nam da smo mi svet, a deo njega nikad nismo bili, stradali smo uvek da ne budemo, i uvek ćemo, jer zavet čuvamo, vezuju nas za zemlju a mi nebu hrlimo. Naše je nebo Kosovo, naša je spona Pogrom, sve što ne smemo dati je tad gorelo. Svaki je plamen imao ime, ali izgrorelo je samo ono, gde nam zgarišta nisu manastiri.