Vest o smrti Ratka Mladića više nije samo tema sećanja na ratove devedesetih. Posle prvih reakcija na njegovu smrt, pažnja velikog broja evropskih i francuskih medija sada je usmerena na njegovo poslednje ispraćanje, atmosferu u Srbiji, dolazak njegovog tela u Beograd i političke posledice koje je čitav događaj proizveo. Libération, Le Figaro, Le Monde, France 24, Euronews i drugi evropski mediji poslednjih dana objavljuju tekstove o sahrani, okupljanjima njegovih pristalica i reakcijama Evropske unije.
Naša redakcija se ovom prilikom jasno ograđuje od svakog ratnog zločina, bez obzira na to ko ga je počinio, kojoj vojsci ili narodu pripadao i protiv koga je bio usmeren. Žrtve svih ratova moraju biti poštovane, a zločini osuđeni.
Ali upravo zato smatramo da se o ovoj temi mora govoriti bez selektivnog sećanja.
Ako Evropska unija od Srbije traži suočavanje sa prošlošću, poštovanje žrtava i jasnu osudu glorifikacije osuđenih ratnih zločinaca, onda je legitimno pitanje da li isti standard treba da važi za sve države članice i sve narode. Posebno se nameće pitanje odnosa prema Hrvatskoj, gde su poslednjih godina, pa i tokom velikih javnih okupljanja i koncerata Marka Perkovića Thompsona, ponovo viđeni simboli i pokliči povezani sa ustaškim pokretom, uključujući „Za dom spremni“.
To nije argument za relativizaciju Mladićevih presuda. Naprotiv. To je zahtev da isti evropski kriterijumi budu primenjeni na sve.
I upravo na tom mestu počinje priča o Marti Kos, Srbiji, sahrani Ratka Mladića – ali i o mnogo dubljem pitanju: da li evropska politika prema Balkanu zaista počiva na univerzalnim principima ili se isti istorijski događaji različito tretiraju u zavisnosti od toga ko je politički saveznik, a ko kandidat za članstvo?
Evropska komesarka za proširenje Marta Kos odlučila je 4. septembra da ne realizuje planiranu posetu Srbiji.
Prema dostupnim evropskim izvorima, poseta je bila planirana za 9. septembar, a ne za 16. septembar, kako se pojavilo u pojedinim interpretacijama. Kos je odluku direktno povezala sa načinom na koji je u Srbiji dočekana smrt Ratka Mladića i sa onim što ona smatra njegovom glorifikacijom.
„Ratko Mladić je osuđen za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine“, poručila je Kos, dodajući da povratak njegovih posmrtnih ostataka u Beograd Evropu podseća na „najmračnije stranice“ novije istorije.
Prema njenim rečima, „veličanje“ koje prati njegovu smrt nespojivo je sa vrednostima na kojima počiva evropski put Srbije, koji, kako je navela, podrazumeva suočavanje sa prošlošću, istinsko pomirenje i poštovanje žrtava ratnih zločina.
Kos je zaključila da vrednosti na kojima počiva zajednička evropska budućnost „nisu predmet pregovora“.
Poruka je, dakle, vrlo jasna: Brisel želi da način na koji Srbija tretira nasleđe ratova devedesetih bude deo procene njenog evropskog puta.
Odgovor iz Beograda bio je oštar.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da mu ne smeta odluka Marte Kos da ne dođe u Srbiju, već njeno obrazloženje.
On je ocenio da je njeno objašnjenje „izrazito kratko, ali glupo“, uz pitanje ko je konkretno, po njegovom mišljenju, izvršio glorifikaciju Mladića i na koji način.
Vučić je posebno otvorio pitanje onoga što smatra dvostrukim standardima Evropske unije.
Govoreći o Hrvatskoj, pomenuo je ustaški pozdrav „Za dom spremni“ i ocenio da je reč o jednom od najmonstruoznijih pokliča Drugog svetskog rata. Poručio je da Marta Kos Srbiji ne može držati lekcije o tome ko su zločinci, a ko nisu, dok se istovremeno, prema njegovoj oceni, u pojedinim delovima Hrvatske takve pojave tretiraju kao patriotizam.
Ovo poređenje je politički veoma snažno, ali zahteva i jednu važnu ogradu.
Činjenica da postoje ozbiljna pitanja o odnosu Hrvatske prema ustaškoj simbolici ne znači da su presude Ratku Mladiću manje važne ili manje obavezujuće.
Ali isto tako, činjenica da je neko osuđen pred međunarodnim sudom ne bi trebalo da znači da evropske institucije imaju pravo da prema drugim istorijskim pojavama primenjuju blaže kriterijume.
Upravo u tome i jeste suština debate o evropskim dvostrukim standardima.
Francuski mediji poslednjih dana posebno pažljivo prate upravo ono što se događa oko sahrane.
Libération piše o Mladiću kao ličnosti koja se u Kalinoviku i pojedinim delovima Republike Srpske i dalje predstavlja kao heroj. List posebnu pažnju posvećuje muralima i činjenici da se njegova smrt u delu srpske javnosti doživljava potpuno drugačije od dominantnog evropskog narativa.
Le Figaro sahranu predstavlja kao novi trenutak suočavanja sa traumama bivše Jugoslavije. U njegovoj interpretaciji, tri decenije posle rata, „demoni“ ratnog perioda i dalje ostaju politički živi.
Le Monde je objavio snimke dolaska Mladićevog tela u Srbiju, posebno naglašavajući činjenicu da je kovčeg stigao uz vojni doček i da su ga u Beogradu pozdravljale pristalice.
France 24, pozivajući se na AFP, naglašava kontrast između činjenice da je Mladić za međunarodno pravosuđe osuđeni počinilac najtežih zločina i činjenice da ga deo srpskog stanovništva i dalje doživljava kao simbol odbrane srpskog naroda.
Euronews se posebno bavi očekivanom masovnošću sahrane i reakcijama Brisela. Prema informacijama koje je objavio, Vučić je očekivao da bi se moglo pojaviti „desetine hiljada“ ljudi, dok je istovremeno naglašeno da na samoj sahrani neće biti aktuelnih državnih funkcionera i da neće biti državnih vojnih počasti u formalnom smislu.
Drugim rečima, evropski mediji sahranu ne posmatraju samo kao porodični ili verski čin. Oni je posmatraju kao politički simbol.
U ovoj priči postoji i važna nijansa koju deo javnosti zanemaruje.
Mladićevo telo jeste vraćeno u Srbiju avionom Vlade Srbije i dočekano uz prisustvo pripadnika vojske. Kovčeg je bio prekriven srpskom zastavom, a među prisutnima su bili njegov sin Darko Mladić i ministar pravde Nenad Vujić.
Međutim, prvobitne najave o državnoj sahrani sa punim vojnim i državnim počastima kasnije su promenjene.
Prema dostupnim informacijama, sahrana neće biti organizovana kao klasična državna ceremonija. Ne očekuje se prisustvo aktuelnog državnog vrha, neće biti počasnih vojnih ceremonija niti topovskih salvi.
Upravo ta promena pokazuje da je Beograd veoma brzo shvatio koliko je pitanje Mladićeve sahrane politički eksplozivno.
I ovde dolazimo do jednog od najosetljivijih pitanja.
Na društvenim mrežama poslednjih dana pojavile su se tvrdnje da pojedini Hrvati iz Srednje Bosne žele da dođu na Mladićevu sahranu, uz obrazloženje da su tokom rata njihovi sunarodnici bili evakuisani preko teritorija pod kontrolom Vojske Republike Srpske.
Ove tvrdnje treba tretirati oprezno.
Nismo pronašli pouzdanu potvrdu da će organizovano doći „veći deo Hrvata iz Srednje Bosne“, niti potvrdu viralnih tvrdnji o 150.000 ili 160.000 spašenih Hrvata.
Ali postoji nešto što jeste proverljivo.
Godine 2015, tokom suđenja Ratku Mladiću u Hagu, pred Tribunalom je svedočio bosanski Hrvat Davor Kolenda, nekadašnji zvaničnik Hrvatskog vijeća obrane iz Travnika.
Kolenda je pred sudom rekao da je Vojska Republike Srpske 1993. godine pomogla hiljadama hrvatskih civila i boraca da budu evakuisani preko teritorije pod srpskom kontrolom, nakon što UNPROFOR prethodno nije omogućio takvu evakuaciju. Evakuacija je, prema njegovom svedočenju, izvršena preko Vlašića.
To nije internet glasina. To je svedočenje dato pred međunarodnim sudom.
I upravo zbog toga je priča o Hrvatima koji danas govore o pomoći VRS-a mnogo složenija nego što izgleda na prvi pogled.
Rat u Bosni i Hercegovini nije bio jednostavna priča sa samo dve strane.
Od 1993. do 1994. postojao je i otvoreni hrvatsko-bošnjački rat, dok su se lokalne vojne i političke okolnosti dramatično menjale. Hrvati iz pojedinih enklava u Srednjoj Bosni našli su se u veoma teškom položaju između sukobljenih snaga.
Postoje dokumentovana svedočenja o evakuacijama hrvatskih civila preko teritorija koje je kontrolisala VRS. To ne briše niti može poništiti zločine koje su počinile jedinice VRS nad drugim civilima. Ali isto tako ni postojanje zločina ne znači da treba ignorisati slučajeve u kojima su pripadnici jedne strane pomogli civilima druge nacionalnosti.
Istorija upravo zato mora biti složenija od propagandnih slogana.
Ako je tačno da je deo hrvatskog stanovništva u određenim trenucima 1993. godine pomoć za spasavanje života dobio upravo preko srpskih teritorija, onda je sasvim legitimno postaviti pitanje:
Da li se ratna istorija Bosne i Hercegovine može svesti na jednostavnu podelu na „dobre“ i „loše“ narode?
Naravno da ne može.
U svakom ratu postoje i zločini, i heroizovanje, i osveta, i strah, ali i primeri pomoći između ljudi koji su pripadali različitim nacionalnim i verskim zajednicama.
Problem nastaje kada se iz istorije biraju samo činjenice koje odgovaraju današnjoj političkoj priči.
Upravo ovde se vraćamo na Martu Kos.
Evropska komesarka ima puno pravo da osuđuje glorifikaciju osobe osuđene za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
To nije sporno.
Ali isto tako, evropska javnost ima pravo da pita zašto ista principijelnost nije uvek jednako vidljiva kada se u jednoj državi članici EU pojavljuju simboli povezani sa ustaškim pokretom.
Pozdrav „Za dom spremni“ nije neutralan istorijski izraz. On je istorijski povezan sa ustaškim režimom Nezavisne Države Hrvatske i zbog toga je njegovo javno korišćenje decenijama predmet političkih i pravnih sporova u Hrvatskoj.
U avgustu 2026. godine, tokom javnih okupljanja u Hrvatskoj ponovo se vodila rasprava o ustaškoj simbolici i Thompsonovim koncertima.
I upravo tu nastaje problem evropske politike.
Ako je princip:
„nema glorifikacije osuđenih ratnih zločinaca i nema relativizacije ekstremističke ideologije“, onda taj princip mora da bude univerzalan.
Ne može važiti samo kada se govori o Srbiji.
Ne može biti stroži prema zemlji kandidatu, a blaži prema članici EU.
Važno je to jasno naglasiti.
Kritika evropskih dvostrukih standarda nije odbrana bilo kog zločina.
Naša redakcija osuđuje zločine Ratka Mladića i svih drugih ratnih aktera koji su odgovorni za ubistva civila, progone i druga teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava.
Ali isto tako odbacujemo i logiku prema kojoj jedan narod mora zauvek da nosi kolektivnu istorijsku krivicu, dok se kod drugog naroda neprijatni delovi prošlosti guraju pod tepih.
Ako je evropsko pomirenje cilj, onda se mora insistirati na punoj istini.
A puna istina nije samo ono što odgovara jednoj strani.
Sahrana Ratka Mladića zato će biti pažljivo praćena u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, ali i u Briselu.
Za Srbe koji ga smatraju simbolom odbrane Republike Srpske i srpskog stanovništva, njegov odlazak predstavlja završetak života čoveka koji je za njih bio vojni komandant u jednom od najtežih perioda srpske istorije.
Za bošnjačke žrtve i njihove porodice, Mladić ostaje simbol najtežih zločina počinjenih tokom rata.
Za Hrvatsku je njegovo nasleđe dodatno komplikovano činjenicom da su se Hrvati i Srbi u pojedinim fazama rata međusobno sukobljavali, dok su u drugim situacijama postojali dogovori, evakuacije i lokalni oblici saradnje protiv zajedničkog protivnika.
Za Evropsku uniju, sahrana je postala test Srbije.
A za Srbiju je ovo još jedan dokaz da evropski put neće biti određen samo ekonomskim reformama, zakonima i klasterima, već i načinom na koji će se odnositi prema sopstvenoj istoriji.
Marta Kos nije samo otkazala jednu posetu.
Ona je poslala političku poruku da će odnos Srbije prema Ratku Mladiću biti deo šireg odnosa Brisela prema Srbiji.
Beograd je, sa druge strane, odgovorio da neće prihvatiti da mu evropski zvaničnici jednostrano određuju ko predstavlja zločinca, a ko heroja.
I tu se zapravo otvara mnogo šire pitanje:
Može li Evropska unija da bude arbitar istorijskog pomirenja na Balkanu ako njene članice same nisu uspele da postignu jedinstven standard prema sopstvenim istorijskim traumama i ekstremističkim simbolima?
To je pitanje na koje neće odgovoriti ni jedna izjava Marte Kos, ni jedna Vučićeva konferencija, ni jedna sahrana.
Odgovor će zavisiti od toga da li će Evropa biti spremna da isti aršin primeni na sve.
Jer pomirenje koje počiva na selektivnom sećanju nije pomirenje.
To je samo nova verzija stare balkanske politike – ko kontroliše narativ, taj određuje ko je žrtva, ko je heroj, a ko zločinac.
A upravo je vreme da se na Balkanu, posle više od tri decenije, konačno prestane sa takvim pojednostavljivanjem.
Ratko Mladić će biti sahranjen.
Ali pitanje koje je njegova smrt ponovo otvorila – pitanje odnosa Srbije prema prošlosti, odnosa Hrvatske prema sopstvenoj istoriji i dvostrukih standarda evropske politike – očigledno neće biti sahranjeno sa njim.
Firma « MD PRO ASSURANCES » nudi vam sve vrste osiguranja, individualna i profesionalna, po najpovoljnijim uslovima i najpovoljnijim cenama.
