SRBI SATANIZOVANI, VELIČANSTVENA SAHRANA, ETNIČKO ČIŠĆENJE SRBA NA KOSMETU: šok u Francuskoj posle pisanja portala Valeurs Actuelles

Ugledni i veoma popularni francuski portal Valeurs Actuelles je objavio jedan opširan tekst o događajima u vezi sa sahranom Generala Mladića koji odudara od kritičkog stava gotovo svih mejnstrim medija, koji nam ruku na srce nikada ni nisu bili naklonjeni a ni objektivni prema Srbima i Srbiji. Ovaj tekst sa portala Valeurs Actulles smo preveli i prenosimo vam ga u celosti:

Nacionalna i narodna počast koju je Srbija 7. septembra odala posmrtnim ostacima bivšeg vođe bosanskih Srba tokom rata u Jugoslaviji, osuđenog za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, ukazuje na one koji su pokušali da prepišu ovu tragičnu istoriju, iznosi u ovoj tribini ekspert Frederik Sajo, autor knjige Kraj Jugoslavije, 1991–1999 (Editions L’Artilleur, 2025).

Sada znamo da su tokom balkanskih ratova, a posebno u Bosni i Hercegovini, Srbi bili žrtve opsežne kampanje dezinformacija kojom su satanizovani, a na podsticaj američke agencije za odnose sa javnošću Ruder Finn Global Public Affairs. Nakon smrti generala Ratka Mladića 27. avgusta u UN-ovom zatvoru u Ševeningenu i povodom njegove sahrane 7. septembra u predgrađu Beograda, izraz „balkanski kasapin“, sa ili bez navodnika, i kriminalizacija okupljene mase ponovo su aktivirani.

Već sutradan, vodeći evropski zvaničnici oglasili su se na mreži X u svom prepoznatljivom tonu. Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, izjavila je da je „šokirana slikama“ sa ovog događaja, dodajući da prisustvo zvaničnika „svedoči o odbijanju suočavanja sa mračnim poglavljem nedavne evropske istorije“ i „protivreči vrednostima koje čine osnovu puta Srbije ka Evropskoj uniji“. Međutim, čovek se može zapitati o kakvim to vrednostima ona govori, kada je više nego nesigurno da su ona i njene kolege spremne da se direktno suoče sa tim „mračnim poglavljem“ istorije balkanskih ratova. Stoga, kada ona tvrdi da su njene „misli sa svim žrtvama zločina počinjenih u zemljama bivše Jugoslavije“, voleli bismo da čujemo više preciznosti o tim žrtvama i počiniocima tih zločina.

Jer ova sahrana jasno dokazuje da srpsko stanovništvo u velikoj meri odbacuje presudu Mladiću za ratne zločine. To ne znači da narod opravdava zločine, već osporava njihovu realnost ili bar njihov obim i motive kako su ih predstavili zapadni mediji i Haški tribunal. Uostalom, Haški tribunal je učinio sve da pokaže kako nije ni pokušavao da bude objektivan, budući da praktično nije bilo nijedne osude za ratne zločine počinjene nad Srbima. Presuda za „genocid“ posebno se doživljava kao čisto politička odluka sa nekoliko ciljeva: ukidanje Republike Srpske u Bosni; nabacivanje krivice Srbima kako bi se relativizovali zločini koje su počinili Hrvati, Nemci i njihovi muslimanski saveznici tokom Drugog svetskog rata; te opravdanje zločina koje je Zapad počinio nad Srbijom 1990-ih godina, i tako dalje. Struja prozapadnih „analitičara“ pokušava da povuče paralele između Srbije devedesetih i nacističke Nemačke, što izaziva poseban gnev kod naroda koji su izgubili milione života tokom Drugog svetskog rata. Imajući sve to u vidu, kampanja promisanja srpske krivice imala je suprotan efekat od očekivanog; veličanstvena sahrana organizovana za Mladića direktna je posledica tih agresivnih komunikacionih strategija.

Činjenica je da Srbi Ratka Mladića doživljavaju kao heroja zbog njegovog delovanja tokom rata. U Bosni ih je zaštitio od onoga što se dogodilo njihovim roditeljima, babama i dedama tokom Drugog svetskog rata – o čemu svedoči hrvatsko-ustaški logor smrti Jasenovac – kao i od stvaranja fundamentalističke države kakvu je planirao islamistički muslimanski lider Izetbegović. Razgovarao sam sa Branimirјom Kojićem, predsednikom Udruženja srpskih žrtava Srebrenice, o njegovim osećanjima povodom smrti i sahrane Mladića koja je održana dan ranije: „Nisam prisustvovao sahrani svog oca jer situacija nije bila bezbedna“, odgovorio mi je. „Nisam poljubio ni oca, ni kovčeg, ni krst… Godinama zbog toga nosim ranu na duši. Smrt generala Mladića za mene je kao gubitak oca; međutim, juče sam imao priliku da prisustvujem njegovoj sahrani, da poljubim kovčeg i krst i tako se oprostim od čoveka koji nam je svima kao otac, jer nam je podario život. Muslimani su planirali da nas zbrišu sa lica zemlje, i samo zahvaljujući generalu mi smo živi.“ Sa Branimirјom sam tada obišao sva mesta masakra koje je počinio ubica Orić, komandant muslimanskog garnizona u Srebrenici, u kojima je stradala 3 267 žrtava u 146 srpskih sela u regiji Srebrenice, među kojima je bio i Branimirov otac, Petar Kojić.

Velika odgovornost Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država

Ako pogledamo snimke liturgije i Mladićeve sahrane, možemo uočiti dostojanstvo i mir mnogobrojnog naroda koji je prisustvovao, kao i potresnu počast koju su mu odali navijači Crvene zvezde iz Beograda. Patrijarh srpski Porfirije je tom prilikom izgovorio ove reči: „Znamo da će njegovo ime ostati duboko urezano u sećanju i molitvama većeg dela srpskog pravoslavnog naroda; taj narod oseća i gaji duboku zahvalnost prema njemu, videći u njemu vojnika i komandanta koji je u teškim i tragičnim vremenima stao na čelo vojske svog naroda, preuzeo ogromnu odgovornost i breme, podneo žrtve i dao svoj život za slobodu, odbranu i opstanak svog naroda.“ I dodao je: „Molimo se da mu Gospod oprosti svaki greh, voljni ili nevoljni, znani ili neznani, i da mu podari pokoj u mestu svetlosti“, zaključivši sa: „Neka Gospod oprosti duši brata našeg, generala Ratka.“ Formula jeste ritualna, ali ipak priziva i grešku. Godine 2011. intervjuisao sam svedoka jedne od epizoda onoga što je okarakterisano kao „masakr“ u Srebrenici, a potom i „genocid“. Slobodan Stančević, portparol Vojske Republike Srpske, bio je blizak Mladiću. Pitao sam ga kakav je on čovek bio: prema njegovim rečima, bio je to skroman čovek, blizak svojim vojnicima i voljen od njih, koji je delio ono malo hrane što se našlo na zajedničkom stolu. Jedina zamerka koju mu je uputio bila je ta što je general Mladić smatrao da vojni interesi moraju prevagnuti nad političkim.

U istoriji se zna dokle to može dovesti, posebno u kontekstu gde su vojnika svi napustili, a naročito Milošević, koji je u to vreme tražio priznanje od Amerikanaca u Dejtonu. U svakom slučaju, razlika u percepciji Mladićeve smrti i sahrane između srpske javnosti i zapadnih zvaničnika, kao i mnogih njihovih medijskih glasnogovornika, pokazuje da istorija balkanskih ratova tek treba da bude napisana. Pogotovo od strane Evropske unije, koja kao praiskonski greh nosi to što nije umela da upravlja ovom velikom krizom na sopstvenom kontinentu, kako i prikazujem u svojoj knjizi. I koja ustrajava u grešci pružajući trenutno prećutnu podršku politici „legalnog“ etničkog čišćenja Srba na Kosovu od strane etno-nacionaliste Aljbina Kurtija, njenog trenutnog premijera. Sve to može dovesti samo do ponovnog rasplamsavanja tenzija. Jer samo kroz pravičnost – jednu od evropskih vrednosti na koju se poziva Ursula fon der Lajen – kroz priznavanje svih zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji i suđenje odgovornima, kao i kroz priznavanje teške odgovornosti Evropske unije i Sjedinjenih Država u tim zločinima, moći će da se preduzme neophodan rad na kulturi sećanja i time omogući zajednička vizija i budućnost.