Nakon lepog života na broju 61, Ulica Pasi, u 16. kvartu, živesmo četiri godine u Ulici Anonsijasion. Pešačka uličica, odmah iza leđa Ulice Pasi. Na njenom dnu beše pekara. I sad je tu. Samo je promenila vlasnika. Tad vlasnica bejaše jedna vitka sredovečna žena. Vazda obučena u crno. S velikim zlatnim kolut-minđušama koje su nehajno visile s njenih ušiju. Radila je samo na kasi. Ziher, bojala se da je neko od radnika ne potkrada. U to vreme ne beše kamera u ovoj pekari.
Ima nekoliko godina da je pekaru prodala jednom mlađem paru. Veoma je unosno imati pekaru u Parizu. Setih se one „Da sam pekar… koji noću radi, da li bi me onda htjela, i da li bi mi, janje moje bijelo, onda rekla…?” Da sam, nešto, vlasnik ove pekare u ulici Ulici Anonsijasion siguran sam, sto posto, da bi mi svaka tepala na uho ono: „Janje moje bijelo”.
Iznad ove pekare – dva sprata sa stanovima. Uz jutarnju espreso kafu zapodenuh spontani razgovor s prodavačicom Rumunkom. Kad joj rekoh da sam iz stare Juge, obradova se. Poče s pričom o brani na Đerdapu. „I, kako vam je u ovoj pekari?”, pitam je.
„Dobro mi je”, reče. „Moj muž tu radi kao pekar, a stanujemo gore, iznad pekare”, nastavi. „Znači za ’gajbu’ vam gazda uštine od plate?”, dodah. „Da, baš tako”, odgovori. „Ionako bismo morali negde drugde platiti, a ovako – ne treba nam metro”, reče ljupka Rumunka.
nastavak na sledećoj strani
Ako želite da na jednom mestu kupite kvalitetan građevinski materijal i sitne alate po najpovoljnijim cenama a onda i to
