Za neke druge, nastavlja Anastasija, Kosovo je poligon na kome odmeravaju svoje snage i nimalo ih nije briga ni za jedan ni za drugi narod.
„Nije ih briga ni za one koji čine nepravdu, ni za one koji je trpe. Oni tu gledaju samo svoju korist. Nije ih briga za one kojima je to sve, kojima je to zemlja njihovih dedova, pojam i srž postojanja, kojima, kad god nešto veliko treba reći, uvek je Kosovo kao izreka, simbol — ’ravno kao Kosovo‘, ’izgibosmo kao na Kosovu‘, ’lepo i duboko kao Kosovo‘, simbol duhovnosti, svega“, priča mati dok se divimo postojanosti manastira koji je sazidao Đurađ Branković, tamo gde se u šupljoj bukvi podvizavao Sveti Joanikije.
Mnogi su posle molitve nad njegovim moštima, koje se čuvaju u manastirskoj crkvi, progledali, nepokretni prohodali. Čuda Svetog Joanikija Devičkog ovde su dovodila ne samo pravoslavne, već i Albance, sve do 1999. godine, kada je opljačkan, i kada je razbijena ploča na kivotu sa moštima Čudotvorca, a ikone oskrnavljene.
nastavak na sledećoj strani