Da li Evropa ulazi u direktan sukob sa Rusijom?

Dok diplomatski kanali polako postaju sporedna bina, Evropa se suočava sa najdubljom i najopasnijom bezbednosnom krizom od kraja Drugog svetskog rata. Tenzije između Zapada i Moskve više nisu ograničene samo na front u Ukrajini – one prelivaju preko granica celog kontinenta kroz brutalnu i nepokolebljivu ratnu retoriku, ali i kroz veoma konkretne vojne pokrete.

Izjava šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova da bi „u slučaju da Evropa napadne Rusiju rat bio potpuno drugačiji i trajao veoma kratko” izgovorena je kao otvorena i direktna opomena. Te reči odzvanjaju kao hladno podsećanje na nuklearni paritet i kolateralnu destrukciju koju bi direktan sukob doneo. Dok običan svet posmatra vesti i moli se da razum nadvlada i da mir sačuva planetu, lideri na obe strane povlače poteze koji mir čine sve udaljenijim.

Trka u naoružanju i pritisak evropskih elita: Ko zapravo gura Evropu na ivicu?

Međutim, mnogi analitičari i građani sve češće ukazuju na to da Rusija nije jedini pokretač ove atmosfere straha. Agresivni potezi, ratnohuškačka retorika i ubrzano prenaoružavanje pojedinih evropskih lidera direktno podgrevaju tenzije i unose nezapamćen nemir među sopstveno stanovništvo. Umesto da traže mirna i diplomatska rešenja, ključni političari u Briselu, Parizu i Berlinu donose odluke o preusmeravanju stotina milijardi evra iz civilnih sektora u vojnu industriju. Konstantne najave o uvođenju obaveznog vojnog roka, najave potencijalnog slanja zapadnih trupa na teren i jednostrano zaoštravanje odnosa stvaraju utisak da sama Evropa ubrzano gura sopstveni narod u brutalni i katastrofalni oružani sukob koji niko ne želi.

Retorika ratnog stanja: Ko diktira tempo na Zapadu?

Geopolitička klima u ključnim evropskim prestonicama značajno se promenila. Nema više uzdržanosti u izjavama – na sceni je otvoreno pripremanje javnosti za dugotrajnu i opasnu konfrontaciju.

• Francuska: Predsednik Emanuel Makron javno upozorava da se „priroda ruske agresivnosti promenila“ i da „hibridne pretnje“ (sabotaže na železnicama, upadi dronova u vazdušni prostor i napadi na aerodrome poput onog u Lajpcigu) zahtevaju radikalan odgovor. Makron otvoreno najavljuje planove za zaštitu kritične infrastrukture i vojne industrije, naglašavajući da Pariz neće biti zastrašen.

• Nemačka: Berlin ubrzano sprovodi istorijsko prenaoružavanje. Odgovor na pretnje sa Istoka ogleda se u trajnom stacioniranju vojnih snaga izvan nemačkih granica po prvi put od 1945. godine.

• Poljska: Kao zemlja na prvoj liniji, Poljska već troši preko 4% svog BDP-a na odbranu, pretvarajući se u najjaču kopnenu silu u Evropi. Varšava više ne govori u uslovnim rečenicama, već otvoreno poručuje da je oružani sukob na njenim granicama realna opasnost.

• Velika Britanija: London prednjači u slanju najsavremenijeg naoružanja i obuci ukrajinskih snaga, uz stalna upozorenja svojih vojnih komandanata da britanska armija mora biti spremna za „borbu već večeras“.

Zašto se trupe premeštaju na Baltik: Istina ili vojna propaganda?

Mnogi se pitaju: Da li se Evropa zaista sprema za rat?

Odgovor leži u geostrateškim odlukama NATO saveza. Premeštanje trupa u Estoniju, Letoniju i Litvaniju je istinito i intenzivno, a razlog za to je geografska ranjivost ovih zemalja i „Suvalki koridor“ – uzak pojas zemlje koji spaja Poljsku sa Baltikom, stisnut između ruske enklave Kalinjingrada i Belorusije.

Ova postavka predstavlja takozvani sistem „Tripwire“ (nagazna žica). Cilj stacioniranja vojnika iz Britanije, Nemačke, Kanade i Francuske nije vođenje ofanzivnog rata protiv Rusije, već slanje poruke: Napad na Baltik je napad na vojnike iz svih ovih sila odjednom. NATO želi da spreči ruski potencijalni udar po sistemu svršenog čina. Među tim akcijama je i spajanje komandnih struktura radi lakšeg prebacivanja desetina hiljada vojnika u roku od nekoliko dana.

Izjava Lavrova i opasnost od „poslednjeg rata“

U tom kontekstu, izjava Sergeja Lavrova ima veoma jasnu vojnu doktrinu u pozadini. Kada ruski zvaničnici poručuju da bi rat sa Evropom „trajao veoma kratko“, oni svesno izostavljaju opciju konvencionalnog ratovanja kakvo gledamo u Ukrajini.

U slučaju direktnog okršaja Rusije i NATO pakta, Rusija ne bi mogla da vodi višegodišnji iscrpljujući konvencionalni rat protiv 32 države čija je ekonomija i vojna industrija znatno veća. Stoga, ruska vojna doktrina u tom scenariju predviđa upotrebu taktičkog, a potom i strateškog nuklearnog naoružanja. Lavrovljevo „veoma kratko“ u prevodu znači pustošenje bez pobednika.

Između razuma i katastrofe

Čovečanstvo se nalazi na ivici provalije na kojoj nije bilo još od Kubanske krizne 1962. godine. Svaka neodmerena izjava, svaki dron koji zaluta u tuđi vazdušni prostor i svaka vojna vežba blizu granice nose rizik od fatalne procene i nenamerne eskalacije.

Dok političari pred kamerama razmenjuju opomene i broje vojne budžete, običnom čoveku ostaje samo nada. Nada da iza zatvorenih vrata ipak postoje razumni ljudi koji razumeju da u eri nuklearnog oružja i hibridnih ratova „pobeda“ ne postoji – postoji samo preživljavanje. Sukobi moraju ustupiti mesto diplomatiji pre nego što retorika pređe u tačku sa koje više nema povratka.