Pitanje selektivnog sećanja na žrtve ratova devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije jedno je od najosetljivijih i najizrazitijih primera dvostrukih standarda u modernoj svetskoj politici. Dok se o Srebrenici govori na globalnom nivou, uz donošenje rezolucija i organizovanje velikih međunarodnih komemoracija, stradanje srpskog naroda u Podrinju, a pre svega u Bratuncu i njegovoj okolini, ostaje gotovo potpuno nevidljivo za svetsku javnost. Zbog toga se s pravom postavlja pitanje: da li su srpske žrtve za svet manje važne i zašto ljudska patnja ima različitu težinu u zavisnosti od nacionalnosti?
Geopolitika patnje: Kako je stvoren selektivan narativ
Odgovor na pitanje zašto svet favorizuje jedan narativ krije se u potrebi da se zadrži pojednostavljena crno-bela slika rata u Bosni i Hercegovini. Zapadni centri moći, koji su aktivno učestvovali u događajima na Balkanu tokom devedesetih, kreirali su narativ o „isključivim krivcima“ i „isključivim žrtvama“ kako bi opravdali sopstvene političke i vojne poteze iz tog perioda.
U tu svrhu, Srebrenica je izdvojena i podignuta na nivo univerzalnog simbola stradanja, dok su srpska stratišta svesno gurnuta u stranu. Priznavanjem i pominjanjem masovnih zločina nad Srbima u Bratuncu, Skelanima, Kravici i drugim mestima Podrinja, ta pojednostavljena slika bi se srušila, a svet bi morao da se suoči sa daleko kompleksnijom i tragičnijom istinom – da su u tom ratu svi narodi duboko stradali.
Bratunac kao opomena: Zločini pre jula 1995.
Ono što svetski mediji i političari redovno prećutkuju jeste činjenica da događaji u Srebrenici iz jula 1995. godine nisu nastali u vakuumu. Oni su bili kulminacija višegodišnjeg terora i etničkog čišćenja srpskih sela u okolini Srebrenice i Bratunca, koje su sprovodile snage pod komandom Nasera Orića iz same „zaštićene zone“ UN-a.
U periodu od 1992. do 1995. godine, u široj regiji Podrinja ubijeno je preko 3.000 Srba, mahom civila. Paljenja sela na velike pravoslavne praznike – poput masakra u Kravici na Božić ili zločina u samom Bratuncu na Petrovdan – svedoče o planskom zatiranju srpskog postojanja na tom prostoru. Ipak, za ove žrtve nema rezolucija Generalne skupštine UN-a, nema televizijskih prenosa, niti svetskih lidera koji dolaze da se poklone senima ubijene srpske dece, staraca i žena.
Da li su srpske žrtve manje važne?
Ignorisanjem Bratunca, međunarodna zajednica šalje opasnu i duboko nehumanu poruku da suze srpskih majki nemaju istu vrednost. Kada haški i lokalni sudovi oslobađaju ili izriču minimalne kazne onima koji su komandovali uništavanjem srpskih sela, to ne predstavlja samo pravni neuspeh, već i moralni sunovrat.
Pravedan i trajan mir na Balkanu nije moguć sve dok se srpske žrtve posmatraju kao „usputna šteta“ ili politički nepodobna tema. Svaka žrtva ima ime i prezime, i svaka porodica oseća istu bol. insistiranje na istini o Bratuncu i stradanju Srba u Podrinju nije negiranje tuđih žrtava, već legitimna borba za dostojanstvo, pravdu i pravo na sećanje koje srpskom narodu niko ne može oduzeti.
