,,Od 2006. godine, od kada nisam imao nikakav kontakt sa njim, tragao sam za svojim ocem. Tražio sam živog čoveka, svašta mi je prolazilo kroz glavu. Ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova su na sve načine pokušavali da mi pomognu. Krajem jula 2009. godine, poštar mi donosi pismo. Bio sam pun nade, ubeđen da su tu neke informacije o mom ocu, međutim ono što je tamo pisalo me je načisto dotuklo, obaveštavaju me da je moj otac mrtav već tri godine“ započinje priču Srđan Janjić iz Trebešinja, koji je zajedno sa svojom sestrom i trojicom braće tragao za svojim ocem.
U dokumentu stoji da je beživotno telo Momčila Janjića, pronađeno 20. marta 2006. godine u jednom od kanala reke Marne i da je spoljni pregled tela pokazao da se možda radi o samoubistvu. U dokumentaciji je stajalo da je kao adresa prebivališta naveden starački dom.
,,Bezbroj puta sam čitao onaj papir i nisam mogao da verujem. Za mene je tu bilo nekoliko šokantnih stvari. Gomila pitanja mi se vrzmala po glavi, kakav starački dom, zašto nas niko nije obavestio, kako je umro, zašto nije rađena obdukcija….prosto nisam znao kome da se obratim i odakle da počnem“, priseća se Srđan.
Porodica Janjić je želela da sazna tačan uzrok smrti Momčila i odlučili su da zahtevaju ekshumaciju i naknadnu obdukciju. Međutim francuski zakoni ne dozvoljavaju prenos tela pre isteka pet godina.
nastavak na sledećoj strani
Već više od osam godina, u jednom od predgrađa Pariza, postoji restoran „Balkan Express“, mesto gde se okupljaju ljudi sa
