Siril je tog sudbonosnog dana kao i obično izvršavao svoje zadatke zbog čega je i poslat u Bosnu i Hercegovinu. U jednom trenutku je naišao na prelepu srpkinju D.G. (ime poznato autoru teksta) i to je bio sudbonosni trenutak. Osetio je nešto kao nikada do sada. Hteo je da joj kaže koju reč ali se jezik zavezao pa i ono malo reči srpskog koje je naučio pripremajući se u Francuskoj, pre dolaska u BiH, nije uspeo da izgovori. Ona se samo nasmešila i otišla.
Razmišljao je o njoj celog dana i noći. Pitao se da li će je ponovo sresti?
„Hteo sam sve sa njom, odmah, a nisam znao kako. Toliko prepreka. Jezik na prvom mestu, a onda i zabrana da smemo da komuniciramo i zbližavamo se sa stanovništvom. Potajno sam se nadao da ću je ponovo sresti i to se desilo“.
Posle par dana ponovni susret. I tu je otpočela ozbiljnija komunikacija na očigled nezadovoljnih kolega vojnika. Ubrzo su se dogovorili i videli se. Rođena je velika ljubav.
nastavak na sledećoj strani