“ Samo napred ! Ne stajte do zadnje ljudske i konjske izdržljivosti !
Napred u smrt, s nepokolebljivom verom i nadom napred u otadžbinu.“- bodrio je, već legendarni Vojvoda Mišić svoje dve Armije.
I obruši se srpska lavina preko Dobrog polja, Veternika, Kajmakčalana…140 000 srpskih seljaka-ratnika u vardarsku dolinu, tu aortu Dušanovog carstva…razjuri višestruko brojnije bugare i švabe ( čitaj „braću“ slovene, habsburške ponizne podanike).
Možda se tada ,dok je gonio bugare, švabe, hrvate i austrougare, Sandra poneo i zaneo i video sebe sa Dušanovom krunom na glavi kako beogradsko-prestoničke vlažne jeseni i ledene zime provodi u sunčanom Solunu, nehatno upravljajući preko svojih gubernatora provincijama ( i banovinama) što izlažljahu na 3-4 mora.
Dotle mu ništa ( ili skoro) ne zameramo. Vojska se tukla spartanski, on je sledio sa čika Perom Čaraparom, usput je na Crnu ruku navukao Belu rukavicu, jer mislio je on i na posle rata, možda je samo to i bilo u njegovoj glavi, ali ne ono posle rata u službi srpstva i Srbije ( koja je mogla biti i te kako VELIKA) već isključivo u službi svoje megalomanije.
nastavak na sledećoj strani
Već više od osam godina, u jednom od predgrađa Pariza, postoji restoran „Balkan Montreuil“, mesto gde se okupljaju ljudi sa