Na slavama, po dobrom starom običaju, išao je oko stolova i pozdravljao se, od čela stola i sveštenika, pa u krug. Prvo sveštenik napravi bolnu grimasu, zaboravljajući da je čuo: ‚Vitomir, pomoz Bog, oče. I tako redom, Vitomir pa iskolačene oči, Vitomir i Izabel, Miletova supruga poreklom Kineskinja, drekne snažnim altom. Neki su znali, i znali šta ih čeka, ali prihvate pruženu ruku, najgore su prolazile supruge iz tek pridošlih emigrantskih porodica.
Vitomir nije pripadao ni ovde gde se skrasio, ni u Bosni, gde je rođen. Na Paliću je protrčao pedesetu i nije ni mislio, želeo ili je morao da ide. Njegov sin jedinac Bane, biohemičar, uzalud je tražio posao. Prvi komšija Tibika mu je govorio da se dohvati pemzle jer je para u moleraju, a on je gledao da se dohvati nekih drugih meridijana, kroz prizmu svoje struke gde je znao da treba da bude para.
Vitomir nije mogao da ostavi Palić, a Bane majku i oca. Tako su se skrasili u Oklandu na Novom Zelandu. Dobar stručnjak brzo je dobio dobro plaćen posao biohemičara. Okućio je i sebe i roditelje.
Firma Gorana Kostića, „Trans solution“ traje već dugi niz godina na radost velikog broja zadovoljnih klijenata, među kojima je i
Kad Vitomir zaboravi razloge dolaska navru sećanja kao vrele nesanice i dugo i teško tuguje za ravnicom i svojim Palićem. Otkrio je da se radom najbolje potiru sećanja i što su ga više pritiskala, više je poslova uzimao, radio i završavao, uvek u žurbi, kao da negde hita ili će okasniti.
nastavak na sledećoj strani
