Nikad više od par piva dnevno, nikad manje od paklića cigareta. Kod lekara je bio tri puta, dva puta operisan.
Kada sam ga dobro i duže poznavao, odvažio sam se da pokažem na neobičan, okrugao, gotovo reljefan ožiljak na sred čela.
– Od rođenja, pitam.
– Ne od kuma. Kada sam se rodio svrati uvek pijani kum, sa obaveznom cigaretom u zubima i kao što je u Bosni red, poljubi kumče u čelo.
Ne znam zašto sam se baš danas setio Vitomira, ali se sećam da je bilo predveče. Reznu mobilni kao cirkular po mokroj dasci. Moj sin mi kaže: ‚‚Stari, umro je čika Vito, tvoj Vitomir.“
Ne sećam se koliko sam ostao nepomičan. Noć me je bila dobro zatrpala. A onda sam se setio sličnog predvečerja u Oklandu.
– Dokle ćeš Vitomire s tim radovima? Gde žuriš?
– Dok ne ugledam salaše na severu Bačke, Palić i biber crep na krovu moje kuće. Ćutali smo pognutih glava, obojica duboko upleteni u daleku izmaglinu modrog, panonskog neba.
A ono što me i danas progoni i ne mogu se setiti: Da li su to bile krupne kapi oklandske kiše po limenom krovu ili krupne suze mog Vitomira, koje su dobovale po stolu, ispred nas? I pamtim kako mi je uvek govorio čim nešto krenem da zabeležim: „Uludan posao je to pisanije, Lazare.”
Eto, Vitomire, ovo sada nije. Ne znam da li je stigao da vidi svoj Palić, ali sam siguran da ga sad na miru sanja. Odmori se, dobri čoveče, i ništa ne brini.
Lazar Kovačić, Gold Koust, Kvinslend, Australija
Ova informacija sigurno nije prijatna ali u najtežim trenucima može biti veoma korisna. „Milenkovic and co“ već skoro 30 godina