Šta li to ima u tom gradu pa da ljudi celog sveta sanjaju o njemu? Ruku na srce, čaroban je grad. Ali, eto, nisam baš siguran da će vam se dopasti ukoliko živite u njegovim siromašnim kvartovima. I gledate bedu kako preživljava. I svakodnevno se muči.
Jednom prilikom, gledah na „Jutjubu” svog jarana iz sarajevskog detinjstva Gorana Bregovića. Drugara iz ulice divnih vila, Ulice Miloša Obilića iznad Baščaršije. U emisiji „Face To Face”, na pitanje voditelja „gde misli da pripada”, odgovori, jednostavno, srcem – ja sam naš. I ja, takođe. Uvek inteligentni Brega. Svetski poznati i priznati muzičar. I on je, kao i ja, u dugoj tajnoj vezi s Parizom. „Ima neka tajna veza”, napisa nenadmašni „parolije” sarajevskih pop i rok grupa, veliki Duško Trifunović. Brega s „Bijelim dugmetom” od ovog teksta napravi hit hitova.
Iz jedne druge TV emisije saznah šta je za njega dobitna formula ljudskog života. Reče, tako, da ovaj život, kratak kakav jeste, treba pametno iskoristiti. Do četrdesete godine ne raditi. Život uživati. A početi raditi kad napuniš „četiri banke”. Stvarno privlačna ideja. Ali, izvodljiva samo ukoliko će ti neko tih tvojih prvih četrdeset „šampanjac” godina života finansirati i izdržavati.
Naravno, i doprinos za penziju uredno uplaćivati u PIO. „Jer kad ostariš…” Ako bi dobitna formula lepog života bila, recimo, ona, kao u zaista odličnom italijanskom filmu Paola Sorentina „Velika lepota” (La grande belezza), u kojem dama na pitanje koje joj je zanimanje odgovara „ja sam bogata”, onda je i doista moguće do četrdesete godine ništa ne raditi. Nego, putovati i prepustiti se uživanciji.
nastavak na sledećoj strani