Život piše posebne priče. To je slučaj i sa Miroslavom Ilićem, rodom iz Svilajnca, koji je pre skoro tri decenije došao u Francusku „trbuhom za kruhom“ prateći tadašnji trend iseljavanja iz Srbije i sa Balkana posle ratova, sankcija, teške ekonomske situacije…jednom rečiju bede. I on je kao i gotovo svi naši ljudi bio veoma snalažljiv i vredan postavši uzoran građanin Francuske. Pronašao se u francuskom sistemu i društvu čuvajući svoj identitet i ne zaboravljajući odakle dolazi. Međutim odlučio se za veoma jak korak u svom životu i ovo je njegova priča koju smo inicirali na osnovu jednog komentara koji je juče ostavio na jednoj od naših objava u grupi Svi Srbi u Parizu na Facebook-u.
Miroslave, kada ste doneli konačnu odluku da se vratite u Srbiju i šta je bio onaj ključni trenutak kada ste shvatili da je povratak pravi put?
– Konačnu odluku sam doneo pre par meseci, posle 26 godina rada u Francuskoj. Ključni trenutak je bio manjak posla, čežnja za familijom, i veliki namet poreza, komunalija i svih ostalih dadžbina u Francuskoj. Ja sam u Srbiji radio nekada u elektroprivredi EPS – Srbija, gde je bila plata za preživeti. Ostavio decu od 2 i 5 godina, suprugu, oca i majku. Posle, da kažem, mog malo snalaženja doveo i suprugu bez dece u Francusku. Deca su krenula u školu, roditelji su se starali o njima a ja i supruga čeznuli za njima i maštajući da ćemo kroz nekakv dobar život uspeti i pružiti im srećnu budućnost. Roditelji obolevaju posle par godina i jedan za drugim umiru a moja duša tone. Supruga se vraća u Srbiju i ja sa njom na par meseci. Ona ostaje ipak tamo a ja se vraćam u fr i par godina živim sam. Moje ćerke dolaze sa suprugom povremeno u Pariz ali neodlučuju ostati jer nema slobode, lepih igara, društva i vraćaju se nazad u Srbiju sa suprugom. Posle kratkog vremena supruga i ja smo opet zajedno u Francuskoj. Ostavljamo decu kod tetaka vikendom a preko nedelje su u internatu uz redovno školovanje. Za raspuste dolaze kod nas u Francuskoj. Starija ćerka je završila medicinski a mlađa ekonomski falkutet. Udale se, imaju svoj posao i ostvaruju prihod svoj kakav sam ja nekada sanjao. Prelomio sam da se vratim jer imam sada unučice tamo, ćerke, zetove, familiju i video da svi rade i žive bolje nego mi na zapadu.
Kako bi opisali život u Francuskoj iz ugla nekoga ko je tamo proveo godine bez stabilnog identiteta – između etikete „migranta“ i osećaja da nikada nisi potpuno svoj?
– Život u Francuskoj je postao komercijala, radiš da ti ništa ne ostane od jutra do mraka, gužve su velike u pariskim arindismanima, parkinzi preskupi. Mi građevinci gubimo zaradu na dažbine…. Veliki je to grad i periferija. Bezakonja je sve više i dosta se stvari svode se šverc, rad na crno i iskorišćavanje radne snage. Usput nema sigurnosti u kretanju poštenih i vrednih građana. Meni lično upadali u kuću, razbili vozilo za posao u dvorištu i pokrali sve alate. Sveo se život na kamere i alarme a nekada si mogao spavati na klupi u parku. Išao sam slobodno ulicama i gradovima bez ikakvog problema, bio i član udruženja kluba Kolo iz Bondy. Živeo sam u mestu Drancy i imao komsiju Francuza po imenu Moris. Odselio se u centralnoj Francuskoj jer nije mogao trpeti u pariskom regionu ovu situaciju iako je bivši legionar. Na rastanku sam mu kupio mali kazan za rakiju. Mi Srbi u Francuskoj smo veoma poštovani i cenjeni jer smo zato vredniji, pošteniji i gostoprimljiviji od gotovo svih došljaka u Francuskoj.
Koji su bili vaši najjači razlozi da se vratite – administracija, identitet, porodica, ekonomska računica, ili nešto treće?
– Razlozi da se vratim su sledeći: na prvom mestu moja familija. U Francuskoj je trenutno loša situacija za dalji boravak sto se tiče administracije. Ljudi koji tu žive i po 40 godina veoma teško produžavaju boravak. Socijalna primanja su sve manja, a ako se razboliš ili dobiješ otkaz manje si zaštićen nego nekada jer su zbog krize socijalna davanja smanjena na minimum. Neki ljudi baš preživljavaju a moji prijatelji već drugu godinu kubure sa niskim platama i ne idu na odmor .
Kada se čovek vrati iz inostranstva, šta su po vama najrealnije mogućnosti za početak – da li je lakše pokrenuti sopstveni biznis, ući u građevinu koja je u manjku, ili pronaći stabilan posao u nekoj drugoj oblasti?
– Prednost je to što si ti već gradjanin svoje zemlje i nemaš jezičku barijeru. Administracija je pojednostavljena, veoma lako i brzo dolaziš do rešenja a ja sam za par dana spakovao dokumenta i otvorio bankovne račune, svoju firmu bez ikakve prepreke. Videlo se da sam dobrodošao, svi su ljubazni, mirni a trude se i da posavetuju. Posla ima na svakom koraku, bilo da je to gradjevina ili neki biznis. U „Zastavi „Kragujevac da radiš svake subote i nedelje, znači samo vikendom (dva dana u nedelji) plata je 700 evra. Poručio bih našim ljudima da se ne plaše za posao jer posla ima.
Kada ste se vratili, šta vas je najviše iznenadilo u Srbiji – tržište rada, dnevnice, mentalitet, tempo života, odnos ljudi?
-Najviše me prijatno iznenadila dinamika i energija života – život sa mnogo manje jurnjave i stresa, zatekao sam modernije gradove koji pulsiraju punom parom. Tržište se neverovatno razvilo, pa dobar majstor ili stručnjak danas ovde može odlično da zaradi i od svog rada lepo živi. Najlepši utisak su ipak ljudi – zadržali su onu prepoznatljivu toplinu i neposrednost, ali sada sa mnogo više preduzetničkog duha i elana nego pre četvrt veka.
Često ističete da su najveće bogatstvo porodica i zdravlje. Koliko je taj faktor uticao na tvoju odluku i kako danas gledaš na ljude koji godinama nisu obišli svoje najbliže?
– Porodica i zdravlje nisu bili samo faktor, već preloma tačka. Kada prođe četvrt veka u inostranstvu, shvatiš da nikakav novac niti karijera ne mogu da kupe vreme koje je prošlo pored tvojih roditelja, braće, sestara ili starih prijatelja. Zdravlje i mir se najbrže troše tamo gde si stalno u tuđini, a krug bliskih ljudi sa kojima možeš podeliti i dobro i loše jedina je prava mreža sigurnosti.
Na ljude koji godinama ne obilaze svoje najbliže ne gledam sa osudom, već sa velikim žaljenjem. Znam kako život u inostranstvu može da te usisa – obaveze, krediti, trka za statusom, pa i strah od povratka. Ali to je velika zabluda. Prođu godine u ubeđenju da „ima vremena“, a onda te sačeka poziv koji sve promeni i shvatiš da si propustio ono najvažnije. Zato svima u dijaspori uvek kažem: ne čekajte idealan trenutak i ne merite sve kroz novac, jer zagrljaj najbližih i unutrašnji mir nemaju cenu.
Šta bi poručili našim ljudima koji se dvoume između ostanka u inostranstvu i povratka u Srbiju – posebno onima koji se plaše da će izgubiti sve ako se vrate?
– Razumem taj strah jer sam ga i sam nosio – u inostranstvu gradite sigurnost, naviknete se na sistem i čini se da povratkom sve stavljate na kocku. Ali istina je drugačija: znanje, radne navike, jezik i iskustvo koje ste stekli napolju niko ne može da vam oduzme. To nosite sa sobom i to vam u Srbiji daje ogromnu prednost.
Inostranstvo je davalo barem ali ne znam da li će i dalje davati finansijsku stabilnost, ali Srbija pruža kvalitet života koji se ne meri novcem – blizinu porodice, pripadnost, naš mentalitet i osećaj da ste konačno „na svom“. Danas to nije ista zemlja od pre 10 ili 20 godina. Ko hoće da radi, ko ima ideju, zanat ili struku, u Srbiji danas može jako lepo da živi. Ne morate odmah sagoreti sve mostove. Dođite na par meseci, testirajte teren, pokrenite posao ili nađite angažman. Shvatićete da niste izgubili ništa, već ste samo bogatiji za jedno veliko iskustvo.
Najveći rizik u životu nije povratak, već to da ostarite u tuđini pitajući se „šta bi bilo da sam pokušao“. Ako vas vuče srce – prelomite. Dom je samo jedan.
