„Ne možemo da izađemo i tako se svako jutro budimo, ulice su skoro puste, prolaze kola hitne pomoći, policijski automobili… Prolaze automobili sa snimljenim porukama da umire stanovništvo. I jednom u dva dana, PCR testovi se rade u dnu naše zgrade. Radimo ih 10 po 10. I ispostavilo se da smo imali pozitivan slučaj 6. aprila. Bio sam u grupi ovog pozitivnog testa. Uglavnom, rezultate dobijamo 8 sati kasnije, ali tamo nisam dobio rezultat. Nadležni su tada došli da me vide da mi kažu da moram ponovo da uradim testove i da će mi zapečatiti vrata čaršavom na 24 sata. To je prilično uznemiravajuće jer sam mislio da ću biti pozitivan. To je bilo prošle nedelje“.
„Ne znamo baš kako to ide u pogledu vremena inkubacije. U svakom slučaju, ovde nemamo nikakvih informacija. Plašili smo se da budemo pozitivni i da nas odvedu u kampove gde ostajemo nedelju dana, nedelju i po, u prilično spartanskim uslovima. Imamo sreće što smo u lepom stanu, znam ljude koji su na 15 m² gde ne mogu posebno da izađu iz kuće. Veoma je teško izaći napolje, čak i na suncu To je prilično frustrirajuće i izaziva anksioznost.“
„Ova situacija sve većeg broja slučajeva počela je početkom marta. Bili smo primorani da radimo na daljinu i pet dana izolacije, a zatim na drugo zatvaranje… To je veoma demorališuće i pre svega imamo malo informacija. Pozivamo se na VeChat, Kineski Fejsbuk. Razgovaramo sa grupama Francuza, sa ljudima vezanim za ambasadu i CCI koji rade sjajan posao. Ali nemamo zvanične informacije. Čitamo i govorimo kineski tako da vidimo da „imamo potencijalni datum izlaska od 20. aprila ako, i samo ako, u našoj zgradi nema drugih slučajeva. Tako da se nadamo da su testovi komšija negativni.“
„Što se tiče nedostatka hrane, veoma je očigledna. Voda takođe. Voda sa česme nije za piće u Šangaju. Savet da prokuvate vodu za piće… Uz sve teške metale i zagađenje, to me ne čini mnogo oduševljenim. Sve funkcioniše preko aplikacije sa brzom isporukom. Obično nam dostavlja onlajn supermarket. Ali svi su požurili u supermarkete da se pripreme, u prvim danima izolacije. Imali smo veliku porudžbinu, ali nikada nije isporučena. Nestalo nam je flaširane vode i hrana prilično brzo.“
Nastavak na sledećoj strani
Već više od osam godina, u jednom od predgrađa Pariza, postoji restoran „Balkan Montreuil“, mesto gde se okupljaju ljudi sa