Na današnji dan, 19. aprila 2013. godine, potpisan je Briselski sporazum – dokument koji je u tom trenutku predstavljen kao istorijska prekretnica, ali koji je za srpski narod na Kosovu i Metohiji ostao simbol neispunjenih obećanja i dvostrukih standarda međunarodne politike.
U ime Beograda sporazum je potpisao Ivica Dačić, dok je prištinsku stranu predstavljao Hašim Tači, uz posredovanje Evropske unije i tadašnje visoke predstavnice Ketrin Ešton. Pregovori su trajali mesecima, pod snažnim međunarodnim pritiscima, a Srbija je – vođena željom za mirom, stabilnošću i zaštitom svog naroda – pristala na teške kompromise.
Ali ono što je tada predstavljeno kao početak „normalizacije“, za srpski narod na Kosovu i Metohiji nikada nije zaživelo u punom smislu.
Ključni deo Briselski sporazum bila je Zajednica srpskih opština (ZSO) – zamišljena kao institucionalni okvir koji bi garantovao kolektivna prava Srba, njihovu bezbednost, opstanak i političku autonomiju u okviru lokalne samouprave.
Međutim, i posle više od decenije, ZSO ostaje samo mrtvo slovo na papiru.
To nije samo političko pitanje – to je pitanje poverenja, opstanka i dostojanstva jednog naroda. Srbi na Kosovu i Metohiji i dalje čekaju ono što im je potpisom garantovano. Čekaju pravo da sami uređuju svoje škole, zdravstvo, lokalnu upravu. Čekaju sigurnost da neće biti prepušteni samovolji institucija koje ih često ne priznaju kao ravnopravan narod.
Predsednik Aleksandar Vučić više puta je naglasio da 19. april 2013. nije bio dan pobede, već dan teških odluka u gotovo nemogućim okolnostima. U takvim uslovima, Briselski sporazum bio je, kako je istaknuto, „najmanje loše rešenje“.
Ipak, današnja realnost potvrđuje ono na šta Srbija godinama upozorava – da bez implementacije ZSO nema ni suštinske normalizacije odnosa.
Posebno zabrinjava činjenica da se, uprkos jasnim odredbama sporazuma, iz Prištine kontinuirano odbija formiranje ZSO, dok deo međunarodne zajednice pokušava da relativizuje tu obavezu i ponudi „alternativna rešenja“ koja su daleko od onoga što je dogovoreno.
Ovo pitanje više nije samo bilateralni problem – ono je test kredibiliteta Evropske unije i međunarodnog prava. Ako potpisani sporazumi ne važe, ako se obaveze primenjuju selektivno, postavlja se pitanje: kakvu poruku to šalje svetu?
Za srpski narod, odgovor je jasan – borba za prava, identitet i opstanak ne prestaje potpisom sporazuma. Ona traje svakog dana na terenu.
U ovim okolnostima, srpski narod, kako u otadžbini tako i u rasejanju, pokazuje ono što je kroz istoriju bilo njegovo najjače oružje – jedinstvo. Od Kosovo i Metohija do dijaspore širom Evrope, posebno u Francuskoj, glas Srba ostaje jasan: poštovanje dogovora, zaštita naroda i očuvanje nacionalnog dostojanstva nisu pregovaračke kategorije.
Briselski sporazum, 13 godina kasnije, ostaje podsetnik da mir nije samo potpis na papiru – već obaveza koja mora biti ispunjena u praksi. A dok se to ne desi, pitanje Zajednice srpskih opština ostaje otvorena rana i ključni test pravde za srpski narod.
U predgrađu Pariza, u mestu Villiers le Bel, DJ Gestion stoji kao vaš ključni partner u svetu preduzetništva. Sa bogatim
