Poraz u polufinalu Vimbldona od Janika Sinera (6:4, 6:4, 6:4) nije bio samo običan meč, niti statistički podatak koji će se brzo zaboraviti. Bio je to trenutak koji nas je, kao naciju i kao ljubitelje sporta, udario pravo u srce. Na londonskoj travi nismo videli taktički nadmudrenog Novaka, već onog koji se bori sa najsurovijim protivnikom od svih – neumitnim protokom vremena.
Dok je Siner dominirao na drugi servis, osvojivši neverovatnih 61% poena naspram Novakovih 34%, shvatili smo da prisustvujemo nečemu mnogo dubljem od teniskog duela. To je bio trenutak u kojem se lomio segment igre kojim je Novak godinama uništavao svoje rivale, ostavljajući ih bez daha i nade.
Ipak, ono što je usledilo nakon meča, na konferenciji za medije, odjeknulo je jače od svakog Sinerovog asa.
Ove reči, izrečene pred srpskim novinarima, urezale su se u kolektivnu svest svih nas koji već dve decenije živimo i dišemo za svaki njegov poen. Kada čovek koji je definisao mentalnu i fizičku snagu prizna da mu u 40. godini života, nakon 16 sati paklene borbe na turniru, telo kasni za onih pola koraka koje znače razliku između titule i poraza – to boli. To je surova biologija koja prkosi želji.
„Ja anticipiram loptu, mentalno znam kuda ide, ali sam sporiji.“ – Novak Đoković
Ipak, poraz od Sinera je krupan korak ka novoj realnosti. Na pitanje da li ga ovo obeshrabruje, Novak se nasmejao i u svom prepoznatljivom stilu rekao: „Pa nije bilo toliko loše, moglo je i gore“. Ali, svesni smo svi – ovo je bio rutinski poraz koji nas tera na bolno otrežnjenje.
Godinama je za Novaka i za celu Srbiju jedino merilo uspeha bila titula. Danas, igrati polufinale grend slema u ovim godinama, nakon višečasovnih iscrpljujućih mečeva, objektivno je istorijski podvig. Ali, problem je što najvećem svih vremena (GOAT) to nije dovoljno. A iskreno, naviknuti na njegova čuda, nije bilo dovoljno ni nama.
Iz Novaka je pokuljalo nezadovoljstvo zbog stalnog pritiska medija i javnosti oko 25. grend slem titule. Rečenica „Kao da sebi nisam dovoljan“ otkrila je unutrašnji svet šampiona koji nosi teret čitave jedne nacije na svojim leđima.
Vratimo se 16 godina u prošlost. Nakon bolnog poraza u finalu US Opena 2010. godine, javnost je strahovala da Đoković ne ostane „čudo od jednog slema“. Maštalo se o još dve ili tri velike titule. Danas, deceniju i po kasnije, govorimo o čoveku sa 24 grend slem trofeja, apsolutnom vladaru istorije belog sporta.
Novak Đoković je konstanta naših života. Uz njega smo studirali, slavili, plakali, odrastali. Svako od nas tačno zna gde je bio kada je Novak podigao svoj prvi Vimbldon i postao broj jedan. Njegove sportske uspomene postale su naše životne uspomene. On je naš ponos, simbol prkosa i dokaz da male zemlje mogu dati najveće džinove.
Ova emotivna konferencija za medije nije bila znak predaje, već veličanstveno, ljudsko prihvatanje prolaznosti. Novak paralelno gradi svoju budućnost van terena, postajući globalni brend i inspiracija milionima, ali profesionalni tenis je i dalje njegova najveća pozornica. Kada jednog dana ode u penziju, svet će ga pamtiti večno, ali magija živog prenosa više nikada neće biti ista.
Zato zaboravimo na razočaranje. Sve što danas gledamo jeste čisti bonus. Novak Đoković nam je podario snove koje nismo smeli ni da sanjamo. Naša dužnost kao navijača, i naša privilegija kao savremenika najvećeg ikada, jeste da uživamo u svakom njegovom izlasku na teren. Dokle god on želi da igra, mi ćemo biti tu – zahvalni za svaku sekundu istorije kojoj svedočimo.
Mi smo tu za Vas da sve vaše divne uspomene pretočimo u nešto sto traje. Dan svadbe i venčanja dođe