Odlomci iz najnovije knjige Parižanina Boška Bojovića (koju trenutno piše)

-Piter Handke-
Susreti s Piterom Handkeom, obično su u kafeu Selekt na pariskom Monparnasu, nekad i u društvu sa dvojicom Srba, od kojih jedan iz Sarajeva, je filmski režiser.
Piter Handke inače živi sa suprugom Šveđankom, u Šavilu, predgrađu Pariza prema Versaju, sasvim blizu male ruske pravoslavne crkve u kojoj služi otac Živko Panev. Povremeno dolazi u tu crkvu na Liturgiju. Vladiki Zapadnoevropske eparhije SPC poverio je svoje poslednje želje.
Posle primanja Nobelove nagrade, ponovni susret, ovoga puta u drugoj ruskoj pravoslavnoj crkvi, Svetog Serafima Sarovskog, u petnaestom arondismanu Pariza. Jednostavan, skroman, nepatvoren čovek, kloni se većih okupljanja i kao da je zatečen brojnim ljudima koji žele da ga pozdrave, da mu čestitaju i izraze svoje poštovanje i simpatije. Gotovo stidljivo i nenametljivo odgovara na pitanja dok se vodi razgovor.

Jedan od prisutnih, inače stari znanac, pita ga da li zna odakle su Slovenci došli na sunčanu stranu Alpa, da li zna da su to bili Vendi iz donje Lužice, iz okoline Berlina. Odgovara kako su on i supruga nedavno bili tamo, obišli tamošnja sela i posetili te ljude, što živo potvrđuje i njegova supruga, govoreći kako su odatle poneli divne utiske.
Piter Handke se oseća kao koruški Slovenac i Austrijanac, poznaje Ursulu Plesnik, koja je bila ambasadorka Austrije u Parizu, pre toga ministarka spoljnjih poslova i Profesor na Pravnom fakultetu u Beču, njen student i doktorant bio je Sebastijan Kurc, sadašnji kancelar Austrije. Oseća se kao Slovenac i Jugosloven, kao da se nije pomirio sa njenim nestankom. Najveći je prijatelj kosovskih Srba, koje redovno posećuje, naročito u selu Velika Hoča koje često obilazi. Sa nežnošću i ushićenjem govori o tom narodu, koji kao da je svim srcem usvojio, kao i oni njega, kako se može shvatiti iz njegovog razgovora i pisanja o njima. Posvetio im je i dodelio neke od svojih nagrada, u stalnoj je brizi za njihov mukotrpan i oskudan život, u stalnoj opasnosti i neizvesnosti, pod tamničarskom zaštitom KFORA i NATO.

Opšte je poznato da bi Nobelovu nagradu dobio pre dvadesetak i više godina, kao ubedljivo najbolji pisac nemačkog jezika, posle, ili pre ispred, Gintera Grasa. Dosledan u odbrani Srba i Srbije, stavljao je Nobelov komitet na teška iskušenja, tako što je zbog političke nepodobnosti bivao zaobilažen od najveće nagrade za književnost koja mu je prema njegovom književnom opusu odavno trabala biti dodeljena. Generacije koje dolaze moraće se opredeliti između Pitera Handkea sa njegovom odanošću Srbima i Jugoslaviji, nasuprot onih koji su je osudili na smrt inkvizitorskim govorom mržnje prema Srbima. Upravo da bi otupeli osudu pokolenja, Nobelova nagrada je dakle morala, uprkos svemu, pripasti Piteru Handkeu.

nastavak na sledećoj strani

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Laisser un commentaire

quatorze + 13 =