Odlomci iz najnovije knjige Parižanina Boška Bojovića (koju trenutno piše)

-Patrik Beson-
Kao jedan od najvećih i najčitanijih pisaca francuskog govornog područja, pobrao je gotovo sve velike francuske književne nagrade, jedino mu je izmakla najveća, Gonkur, koju nije dobio samo zbog uporne i dosledne podrške Srbima i Jugoslaviji. NJegova majka je bila Hrvatica, o kojoj je napisao jednu od njegovih lepših i zapaženijih knjiga – Dara. Voli da kaže kako je njegov polubrat Srbin, je mu je majka bila udata i za Srbina.
Prilikom jednog od brojnih sajmova knjiga u Francuskoj, krajem osamdesetih godina intervjuiše ga za neku od jugoslovenskih televizija novinarka Simonida Stanković, ćerka Milića od Mačve. Jedno od pitanja bilo je da li je on poslednji intelektualac u tada već posustaloj Komunističkoj partiji Francuske.

Više od komuniste, Patrik Beson je bio Jugosloven, koji je više voleo tu zemlju od većine njenih državljana, što se može i pročitati u mnogim od njegovih knjiga. Voleo je podjednako i sve Jugoslovene, ali je morao u toj ljubavi ostati nerazdvojen sa poslednjim Jugoslovenima-Srbima, u čemu je doprinela i njegova književna prijateljica, francuska Crnogorka, Srpkinja i Jugoslovenka, Milena Noković. Zajedno su okupili književni krug od desetina francuskih književnika, među kojima je bilo pisaca najvećeg ugleda i čitanosti, kao što je bio Akademi Žan Ditur, Gabriel Maznef, Vladimir Vodov i drugi. Što se dešava u vreme najveće ratnohuškačke hajke na Srbe i Jugoslaviju, inkvizitorske satanizacije jednog naroda, kakve nije bilo od najmračnijih vremena evropske i svetske istorije.

Kao jedan od najčitanijih kolumnista i najtiražnijih književnika, bori se svim silama, odlazi u Srbiju pod ”pametnim bombama”, humanitarnim tomahavcima i ostalim arsenalima smrti, kojima najmoćnija vojna armada zasipa gotovo tri meseca malu i iscrpenu zemlju posle decenijskoh ekonomskih sankcija, diplomatskih i vojnih kaznenih ekspecicija. Piše o tome i o toj poseti sa Milenom Noković, ”Beograd 1999”, dok neki od srpskih pisaca mudro estetizuju i relativizuju taj sumrak zdravog razuma i kulminaciju belosvetskog bes-poretka, stičući stipendije i plaćenička mesta po zapadnim zemljama, odakle su njihovoj zemlji stizali projektili sa osiromašenim uranijumom i ostala tehnološka dostignuća zabranjena međunarodnim konvencijama.

Ove sramna najamničke spise trajno zasenjuje književno delo nekih od najvećih zapadnih pisaca, Patrika Besona, Pitera Handkea, Harolda Pintera i drugih, prema kojima će pokoljenja graditi merila između časti i bes-čašća, ”pokoljenja dela sude, što je čije daju svima”.
Prilikom susreta, obično na Monparnasu, Patrik Beson uvek prvo daje ocenu najnovijih dostignuća, ”Novak je opet GOAT, niko ga ne može dostići, prestiže onu dvojicu, niko ga nikad neće nadmašiti”, pošto je za vreme ratova govorio i pisao, ”kad neprijatelja ne možeš drugačije pobediti, najbolje je da ga snobiraš i nabijaš mu sve veće komplekse”.
Manje je poznato šta o njegovom opusu i političkom angažmanu misle i pišu lokalne nedostižne veličine, što ostaje bez domašaja, književni domet i hrabrost, u najtežim uslovima svekolikog političkog konformizma, ideološkog, književnog i kulturnog merkantilizma, ostaće merilo umetničkog i etičkog dostignuća za buduće naraštaje.

—
Boško Bojović