„Neizmerno smo ponosni na to kakav je Stefan bio. Mi smo znali kakav je i sigurni smo da bi, da se to dogodilo u nekom drugom klubu, u kom te noći nije radio, otišao i tamo da spasava omladinu,“ ponosno govori ona.
Na njene reči nadovezuje se suprug Dragiša, prepričavajući susret s dvojicom Albanaca koja su na sahrani nosila Stefanov sanduk.
„Oni ga zovu bratom. I ranije smo od Stefana znali da su to bili njegovi odlični prijatelji, koje je poštovao i s kojima je voleo da se druži i radi.“
Dani neizvesnosti dok su čekalai vesti o pronalasku Stefana, bili su kako kažu, najteži u njihovim životima.
„To su bili neopisivo teški dani, ta tri ili četiri dana, kad se nije znalo da li je Stefan u bolnici s teškim opekotinama ili je stradao u požaru. Ipak, imala sam loš predosećaj. Kada su došli da nam saopšte za požar i kada sada vratim film, moglo se naslutiti da je nastradao. Usred noći su došli da uzmu moj DNK, jer se majčin najviše poklapa, i tada mi je postalo jasno da smo ostali bez njega… ali opet, ostala je ta pusta nada.“
Bol zbog gubitka sina, kako kaže, ne može se opisati.
„Davali su mi lekove, injekcije, da organizam ne doživi potpuni šok, ali kada saznaš da više nemaš dete, ti živiš u nekom posebnom, nestvarnom stanju… On nije izgoreo, samo delimično po licu i rukama. Ugušio ga je dim, ugljen-monoksidom, dok je pokušavao da spase mlade, među kojima je bilo i dece od 14 i 15 godina.“
nastavak i video na sledećoj stranici
U vremenu kada je važno znati kome verujete, naša dijaspora sve više bira proverene i pouzdane firme. DIMMAT je upravo
