ŠIRENJE PROPAGANDE NA FRANCUSKOM: Srbi se predstavljaju kao najveći krvnici današnjice

Srpsko društvo, srpski narod i Republika Srpska nemaju nikakav razlog da opravdavaju zločine nad civilima, bez obzira na njihovu nacionalnost ili veru. Ali isto tako nema nikakvog razloga da se od Srba očekuje da prihvate istoriju u kojoj postoje samo srpske žrtve kao počinioci i samo bošnjačke žrtve kao stradalnici.

Istorija Bosne i Hercegovine nije jednosmerna ulica.

U srednjem Podrinju stradali su i Srbi. Čitava sela i porodice ostale su bez svojih članova, a sećanje na srpske žrtve ne može biti izbrisano zato što se o njima u velikim zapadnim medijima govori neuporedivo manje.

Upravo zbog toga je posebno problematično kada se jedan događaj u Bratuncu predstavlja bez šireg konteksta i kada se celokupna priča svodi na matricu: „Srbi ponovo pozivaju na ubijanje muslimana“. Takav pristup nije analiza.

To je političko kadriranje događaja.

I tu dolazimo do Nouvelle Aube. Ovaj medij nije neka neutralna francuska lokalna redakcija koja je slučajno prenela vest iz Bosne. Nouvelle Aube je francuska verzija turskog lista Yeni Şafak, što je i sam sajt jasno označio kao svoju francusku verziju. Medij je pokrenut krajem 2022. godine i deo je šireg medijskog sistema povezanog sa Albayrak Medya grupom.

Zato je sasvim legitimno analizirati i urednički kontekst iz kojeg dolazi ovakav tekst. Kada jedan medij francuskom čitaocu predstavi događaj iz Republike Srpske kroz izrazito jednostranu matricu, a pritom izostavi istorijski kontekst o stranim mudžahedinima i njihovim dokumentovanim zločinima, čitalac dobija sliku koja je nepotpuna. A nepotpuna slika istorije može postati veoma moćan oblik propagande. Posebno kada se objavljuje na francuskom jeziku i dolazi do publike koja nema neposredno znanje o ratu u Bosni i Hercegovini.

To je upravo ono što mora da se dovede u pitanje.

Ne treba braniti neodbranjivo. Ako je neko u Bratuncu vređao druge ljude, pozivao na nasilje ili slavio zločine, to treba jasno osuditi. Ali ista pravila moraju važiti za sve. Ne može se od Srba zahtevati da se neprestano suočavaju sa svakim stihom, svakom zastavom i svakim neprimerenim incidentom, dok se istovremeno mnogo širi kontekst rata prećutkuje kada ne odgovara unapred postavljenoj političkoj priči. Ne može se govoriti o pomirenju tako što se jednim narodima priznaje pravo na sećanje, a drugima se njihovo sećanje predstavlja kao nacionalizam. I ne može se o Bosni govoriti kao da je rat počeo 11. jula 1995. godine i kao da pre toga nije bilo ničega.

Srpske žrtve nisu fusnota

Posebno je važno podsetiti da je upravo Bratunac prostor u kojem postoji i snažno srpsko sećanje na ratne žrtve. U julu ove godine u Bratuncu je održan program sećanja na stradale Srbe Srednjeg Podrinja i Birča, uz liturgiju, litiju i parastos svim žrtvama tog područja. To sećanje ne poništava ničije tuđe žrtve. Ali ni bošnjačko sećanje ne sme poništiti srpsko. To je minimum ozbiljnog odnosa prema istoriji. I zato je posebno opasno kada se u Francuskoj, zemlji koja je bila jedan od ključnih međunarodnih aktera tokom raspada Jugoslavije, ovakve teme predstavljaju kroz veoma pojednostavljene moralne kategorije.

Srpski narod ne treba da beži od svoje istorije. Ali isto tako nema razloga da prihvati tuđu verziju istorije kao jedinu dozvoljenu.

Ako govorimo o Srebrenici, govorimo o Srebrenici. Ako govorimo o srpskim civilnim žrtvama u Podrinju, govorimo i o njima. Ako govorimo o zločinima počinjenim od strane srpskih formacija, moramo govoriti i o zločinima nad Srbima. Ako govorimo o mudžahedinima, moramo govoriti o onome što su dokumentovali međunarodni sudovi. A ako govorimo o pesmi iz Bratunca, onda moramo govoriti o celom sadržaju pesme, a ne samo o delu koji se uklapa u unapred pripremljenu političku poruku.

Problem nije samo u pesmi. Problem je u selektivnom pamćenju.

Najopasniji oblik propagande nije nužno potpuno izmišljena informacija. Mnogo opasnija može biti poluistina. Uzme se stvaran događaj. Izabere se jedan deo snimka. Izostavi se drugi deo. Doda se istorijska analogija. Poveže se sa Srebrenicom. Zatim se sve predstavi kao dokaz da se „srpski nacionalizam ponovo vraća“. I za nekoliko sati francuska publika dobije priču koja izgleda potpuno zaokruženo.

Ali istorija nije zaokružena objava na Instagramu. Bosna i Hercegovina je bila prostor strašnog rata, zločina, progona, etničkog čišćenja i stradanja više naroda. Međunarodni sudovi jesu utvrdili genocid u Srebrenici, i to se ne može niti treba negirati. Ali priznanje jedne činjenice ne zahteva brisanje drugih činjenica. ICTY je upravo kroz svoje presude dokumentovao različite zločine počinjene tokom rata, uključujući i zločine pripadnika El Mudžahida. Zato je vreme da se prestane sa politikom kolektivne krivice.

Srbi nisu genocidaši. Bošnjaci nisu mudžahedini. Hrvati nisu ustaše.

Za zločine odgovaraju konkretni ljudi, jedinice, političke strukture i komandanti – a ne čitavi narodi. To je jedini princip koji može voditi ka stvarnom pomirenju. Sve drugo je propaganda. I upravo zato je potrebno kritikovati način na koji je Nouvelle Aube predstavio događaj u Bratuncu. Ne zato što treba braniti mržnju. Ne zato što treba negirati tuđu bol.

Nego zato što srpska istorija, srpske žrtve i srpsko pravo na sećanje ne smeju biti izbrisani iz javnog prostora samo zato što se ne uklapaju u dominantni narativ.

Trideset godina posle rata, Bosni nije potrebno još jedna generacija ljudi koja će učiti istoriju kroz isečene snimke i političke etikete. Potrebna joj je istina.

Cela istina.

A cela istina je uvek mnogo složenija od jedne objave na Facebooku ili Instagramu.