“SRBI SU OKUPLJENI POD ZASTAVOM PRAVOSLAVLJA JER JE ONA TEMELJ NJIHOVE KULTURE” – intervju sa FRANCUSKIM PISCEM

14. decembra, 2020 Napišite komentar

Francuski pisac Denis Vignot, ekskluzivno za sajt “Svi Srbi u Parizu” dao je intervju u kome je govorio o svojoj knjizi “Varka”. Ovaj francuski pisac, rođen 1957.godine, kroz svoje delo provlači surovu realnost svakodnevnice srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Ne poriče da gaji velike simpatije prema srpskom narodu i sav prihod od prodaje knjige (možete je kupiti u Fnac ili Amazon) donira humanitarnoj organizaciji Solidarnost za Kosovo, Arna Gujona. Eto ideje za novogodišnji poklon.

Pre svega, za srpsku publiku, možete li nam reći nešto o sebi i svom romanu?

Nema se mnogo šta reći. Srećni otac i deda, imam 63 godine i u penziji sam. Zaljubljen sam u istoriju nacija i njene posledice, geopolitiku.

“Varka” se otvara predgovorom koji za mene sumira srpski duh na Kosovu: replika Vukote, vojskovođe, preuzeta iz Gorske krune, epska pesma Petra II Petrovića – Njegoša: Povratak na tvoje ništavilo, prokleta zemljo (O prokleta zemljo, propala se!). Dugo sam oklevao, s obzirom na kontekst, ali nisam mogao pronaći ništa tako moćno.

Varka je moj drugi roman. U ovom delu od 600 stranica objedinio sam dve ​​priče koje se prate. Objavljivanje knjige je skupo; za jednu bih to mogao učiniti, za drugu ne. Što se tiče naslova, igram na fonetskoj blizini ruskog i srpskog jezika. Na ruskom jeziku Varka je ime junakinje Čehova, na srpskom vas neću naučiti ništa, to znači, iluzija, laž i NATO agresija je samo tragični ishod laži. Iako se ovaj drugi roman potpuno razlikuje od prvog, nalazimo neke od protagonista prvog: Filipa Daversina, Loren, njegovu suprugu, njihovu decu, uključujući Marijanu, njegovu usvojenu ćerku, Henrija i Sofiju, njegovog strica i tetku, ne zaboravljajući Domen, staru farmu koja se prenosila s kolena na koleno. Lik koji se jedva pominje u prvom romanu ovog puta dolazi do izražaja: Tatiana Sergejevna Vasilijevskaja, bivša Gortčakova. Naravno, ona je dala ovaj nadimak Varka Svetlani Domasević, mladoj Srpkinji koju su Albanci oteli.

Na prvih nekoliko stranica Filip Daversin otkriva da je ova mlada Ruskinja koja dolazi da traži njegovu pomoć medicinska sestra komandosa koji joj je spasio život sedam godina ranije u Krajini. Moj junak je čovek časti. Bez oklevanja, pristaje da joj pomogne da pronađe oca svog nestalog sina na Kosovu, u misiji zaštite tima ruskih novinara. Oni će tamo otići ubacivši se među članove konvoja pravoslavne humanitarne organizacije, jer u junu 1999. ne ulazi na Kosovo i Metohiju ko hoće, zato što je zemlja u rukama NATO-a i Amerikanaca. Ulazak olakšavaju ruske službe. Osim toga, iako je roman očigledno prosrpski nastrojen, u velikoj meri je i proruski nastrojen.

Roman ima dva različita dela, jedan smešten na Kosovu, a drugi u Francuskoj. Tamo je eksplicitna odbrana Srba. Prvo, primenom akcije, podsećam na kontekst, laži zapadnih lidera, uz svo poštovanje, one Žaka Širaka, zatim drugo potkrepljenije objašnjenje sa novinarom koji pokušava doći do istine o tome šta se tamo događa. Treba imati na umu da se ova akcija odigrala 1999. godine i da je sve bilo zaključano, da su i Srbina, i ubicu male dece, i ubicu krvavih očiju, mediji isto predstavljali kao čoveka kojeg treba ubiti, onaj kome su uskraćena sva prava.

Prvi deo zato vidi ovu potragu dvoje stranaca sa suprotnim karakterima koji će se postepeno otkrivati i približavati usred svih strahota koje ih okružuju (albanski rasizam, trgovina ljudskim organima, mržnja dovedena do vrhunca …). Oni će se u nekoliko navrata približiti smrti, prekinuti napad na manastir, suočiti se sa albanskom mafijom koja će kidnapovati Tatjanu … Na Kosovu će biti sami, a ne samo od zapadnjaka koji ne gledaju blagonaklono na njihovo prisustvo već i potrage agenata francuskih tajnih službi do bratoubilačke borbe koja će svoj ishod dobiti neočekivanom intervencijom ruskog odreda Neverovatna snaga, dok se čini da je sve izgubljeno za naša dva heroja koji se žrtvuju za malu Varku.

U ovim iskušenjima ljubav koja će se roditi između njih, zabranjena ljubav sa kojom će morati da se suoče, svoj vrhunac će pronaći tokom noći Svetog Jovana, noći Ivana Koupale. Svakako, sa njihovom zadnjom zajedničkom noći, jednim od mojih najdražih odlomaka. Tatjana je Ruskinja svim vlaknima duše i na ovoj slovenskoj kosovskoj zemlji apeluje na srpski srednjovekovni gest, tačnije, zakletvom nepoznate, verenice Milana Toplice, junaka koji je pao na Kosovu Polju: postaju duša brata i sestre pred Bogom, zakletva koju niko neće moći da prekrši. Časnu koncepciju koja vodi život Filipa Daversina deli Tatiana Sergueivna. Oni su primeri u civilnom društvu koje, daleko od toga da ih podiže, ponižava svoje članove laskajući njihovim najnižim instinktima u stalnoj brizi za publiku i konsenzus.

Drugi deo se otvara Filipovim povratkom na Domen nakon mesec dana odsustva u društvu neznanca. Moraće da se suoči sa razumljivom ljubomorom Loren, svoje italijansko-američke supruge vulkanskog temperamenta. Njihova ljubav će biti najjača i njihovo pomirenje je deo mojih omiljenih odlomaka. Tada će čitalac videti zamku kako se polako, neumoljivo zatvara za porodicu i najmilije Filipa Daversina. Mržnja Albanaca nema granica. Ali, ako je na Kosovu ipak mogao da deluje, u Francuskoj ga muče zakoni koji njega i njegovu porodicu ostavljaju bez odbrane. Greške koje ne čine Rusi. Poslednja scena odvija se tokom oluje koja je poharala Francusku u decembru 1999. Niko neće izaći neoštećen. Ali pssst…

Roman je odlučno hrišćanski. To je značenje ikone Bogorodice koju je Filip pronašao u zaboravljenoj kripti, dela mača koji je Tatjana otkrila na mestu bitke 1389. godine, stradanja brata Longina, mučenika ratova iz devedesetih godina pronašavši put Hrista Spasitelja, Julije koja traži krštenje ili krstaški rat predvođen ocem Lešerom. Ovo hrišćansko nasleđe su naši zajednički koreni. Bio sam zapanjen kad sam konstatovao kako su se Srbi, priznajući da se manje mole ili ne veruju toliko, ipak okupili pod zastavom pravoslavlja, jer je ona fundamentalni temelj njihove kulture. To je jedna stvar koju nažalost više nemamo na Zapadu, ali to je druga tema.

Otkud ideja za pisanje ovog divnog romana? Šta vas je inspirisalo?

Lepo? Hvala, ali kao autor nisam na meni da potvrđujem … Mnogo je izvora inspiracije. U to vreme imao sam sreću da znam ljude iz vojne ili diplomatske obaveštajne službe koji su se zgrozili putem kojim je krenuo tadašnji šef države i njihove reči su samo potvrdile ono što sam već znao. A onda sam jednog dana, pred kraj jeseni 1999, čini mi se, imao tu sreću da razgovaram sa Srbinom koji je pobegao sa Kosmeta. Jednog dana je nestao i nikada ga više nisam video. Napravio sam mu klošara koju će Filip upoznati u Prištini i da će se Marijana, Filipova usvojena ćerka, sresti ubrzo nakon početka iste školske godine u Parizu.

To su njegove reči koje nosim u u glavi kada kaže da osveta ne olakšava bol. Kada Albanci Filipu i Tatjani objašnjavaju svoje stavove o Kosovu, ja izveštavam samo ono što mi je rečeno. Priča o Filipu i Tatjani je fikcija na nespornoj istorijskoj pozadini. A ova pozadina je surova, ne želim da je ublažim. Imam još jedan izvor inspiracije u književnosti. Roman je isprekidan referencama na sjajne autore, ruske, srpske, francuske, engleske …

Kako vidite trenutnu situaciju na Kosovu i Metohiji?

Biću malo otvoreniji od UN-a koji priznaju da situaciju na Kosovu i dalje karakteriše „određeni stepen neizvesnosti“. Lepa fraza, ali svi znaju ili bi trebalo da znaju tragičnu situaciju Srba koji žive u enklavama, sa strahom u stomaku, na milost i nemilost izbijanja nasilja, bez stvarne budućnosti. “O Kosovo grdno sudilište, nasred tebe Sodom zapušio! Događaji iz 2004. podsetili su sve da su ovi redovi i dalje relevantni. Jean-Pierre Chevenement, bivši ministar, podsetio je da je reč o priznavanju nezavisnosti, da je predsednik Milošević izbrisao statut autonomije Kosmeta zato što su tamo Srbi tretirani kao građani drugog reda. Kao što danas priznaje Kušner, jedan genocid zamenjen je drugim, osim što je onaj prema Albancima samo izgovor za agresiju, dok je genocid prema kosovskim Srbima vrlo stvaran. Albanci nikada neće tolerisati povratak 200.000 „raseljenih“ Srba.

Uživaju u gotovo potpunoj nekažnjivosti i još dugo će nastaviti sa svojim provokacijama. Albanci su dali masovnu podršku Hašimu Tačiju, optuženom za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti; to je znak. Ali ko je sumnjao da podrške neće biti? I šta onda Srbi mogu da očekuju od ovog specijalnog suda u Hagu, „kosovskog“ suda koji je u početku bio makar čudan? Njegovi sponzori su moćni: možemo li zamisliti da će sud evocirati saučesništvo Bila Klintona i Madlen Olbrajt, Angele Merkel i Joške Fišer, Tonija Blera i Robina Kuka, Žaka Širaka i Bernarda Kušnera? Moramo biti bistre glave: Kosovo je odlučeno američkom voljom i njegovim oružanim krilom, NATO-om, da osujeti ruski uticaj i da nastavi da ima baze u Evropi.

Da li mislite da bi se pozicija Francuske u vezi sa Kosovom i Metohijom mogla promeniti u korist Srba?

Uvek je teško dati prognozu, ali ovo je bez rizika da pogrešite, avaj. Pa ipak, verujte mi da bih voleo da grešim! Oni koji vode Francusku nemaju istorijsku svest. Poslednji šef francuske države koji ju je imao bio je Fransoa Miteran, koji je rekao „dok sam ja živ, niko neće bombardirati Srbiju“. Izjavu koja je imala veću težinu nego bedni pokušaj opravdanja pravima čoveka sa promenljivom geometrijom. Od tada su svi na šlepu američke diplomatije. Bio sam zapanjen kad sam video da je Sarkozijeva Francuska, čoveka koji se dodvoravao nadimku “Amerikanac”, priznala nezavisnost Kosova uprkos najosnovnijem međunarodnom pravu.

Posledica ovog nepoznavanja istorije od strane protokolarnih službi Jeliseja: AleksandarVučić, šef države suverene nacije, istorijski prijatelj naše zemlje, preziran je i ponižen 11. novembra 2018, dok se mafijaški vođa šepurio uz francuskog predsednika! Tako da ne, mislim da francuska vlada trenutno nema hrabrosti da povuče priznanje nezavisnosti Kosova. Bila bi potrebna potpuna obnova ljudi na pozicijama i usuditi se ići protiv evropske politike. 2027, možda … ko zna.

Srbi se i dalje osećaju izdani od Francuske, istorijskog prijatelja, a sve zbog događaja iz ’90-ih. Da li su u pravu?

Avaj, u pravu su, i to je osećanje koje u potpunosti delim. Moguće je da će postupak gospodina Arna Gujona i njegovo nedavno imenovanje promeniti ovu percepciju, ali ne smemo sakriti lice. Trenutni stav Francuske, godinama nepromenjen, jeste da Beograd i Priština moraju da postignu sporazum koji će omogućiti normalizaciju njihovih odnosa i „konačno“ pronaći pravno obavezujući sporazum. Zanemarujući osećanja ljudi, naši lideri veruju da bi to stabilizovalo region i promovisalo evropske integracije dve zemlje.

Da li imate poruku za sve naše čitaoce?

Da, moja poruka je sledeća: „lavlje srce i dalje kuca i nastaviće da kuca“. Ova rečenica se odnosi na iransku damu, ostarelu i prognanu u Francuskoj, koju sam upoznao ubrzo nakon islamske revolucije. Borba nije gotova, Rezolucija 1244 je i dalje legitimna. Moramo se svim sredstvima boriti protiv zvaničnih laži i objaviti istinu. Jean Mabire, francuski autor, jednom je napisao: „pisanje mora biti opasna igra. To je jedina plemenitost pisca: mislilac ne može napustiti ratnika“. Imajući to na umu, napisao sam: “Varka” je knjiga borbe.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Najnovija obaveštenja direktno na vaš mejl