Uz “Slava Bogu” – čudesni Srbin iz Francuske osvojio zlato na Mediteranskim igrama i najavio pohod na Olimpijske igre 2028

Ovo nije običan intervju. Ovo je intervju sa jednim Spartancem koji u sebi nosi snagu koju su imali najistaknutiji Srbi kroz istoriju. Aleksa Mitrović, 24‑godišnji judoka srpskog porekla koji danas nosi boje Francuske, postao je jedno od najmoćnijih imena evropskog tatamija. Njegova priča nije samo sportska – ona je mitska. U kategoriji −90 kg, u kojoj se sudaraju najbrutalniji, najeksplozivniji i najkompletniji borci, Aleksa je izgradio reputaciju koja prevazilazi rezultate. U Francuskoj ga već porede sa legendarnim Tedijem Rinerom, ne zato što liči na njega, nego zato što ima ono što se ne može naučiti: prisustvo, autoritet, mentalnu snagu i onu retku vatru koja se vidi u očima šampiona.

Ali ono što ga izdvaja nije samo talenat. Aleksa je sedam puta kidao unutrašnje ligamente kolena. Sedam puta ulazio u operacionu salu. Sedam puta slušao doktore kako mu govore da je možda vreme da prestane. Sedam puta gledao tatami iz daljine, pitajući se da li će ikada ponovo kročiti na njega. I svaki put – ustao je. Svaki put – vratio se. Svaki put – postao jači.

Zato danas, kada se prekrsti pre borbe i posle borbe kada svaku objavu završi rečima “Slava Bogu”, to nije fraza. To je zavet. To je identitet. To je njegov način da pokaže da je sve što radi deo nečeg većeg – korena, vere, porodice, srpstva koje nosi u sebi i profesionalizma Francuske koju predstavlja. A ova njegova priča počinje mnogo pre medalja, mnogo pre ovog zlata na Mediteranskim igrama. Počinje u korenu – u srpskoj kući, u veri, u znaku krsta koji pravi pre svake borbe, u rečenici “Slava Bogu” kojom završava svaku objavu, kao da time zatvara krug između onoga što jeste i onoga što želi da postane.

A onda je došla 2026. godina – godina u kojoj je eksplodirao.

Njegovi najnoviji rezultati:

• Zlatna medalja – XX Mediterranean Games 2026 (28. avgust)

• Zlatna medalja – Lima Panamerican Open 2026 (18. avgust)

• Zlatna medalja – Prague European Open 2026 (27. jun)

Tri takmičenja. Tri zlata. Tri pečata na povratak koji je izgledao nemoguć.

I kao kruna svega – najavio je pohod na Olimpijske igre „Los Anđeles 2028. godine“, gde će ako se bude kvalifikovao pokušati da pokaže svetu ono što Evropa već zna: da je Aleksa Mitrović borac koji je preživeo ono što drugi ne bi izdržali, i da je sada spreman da se popne na najviši nivo sporta.

Zato ovaj intervju nije samo razgovor. Ovo je susret sa čovekom koji je sedam puta bio slomljen, a osmi put postao šampion. Čovekom koji nosi dva identiteta, dve zastave, dve snage – i koji je danas simbol upornosti, vere i srpskog korena koji se ne zaboravlja. Redakcija našeg portala mu želi puno dobrog zdravlja i puno uspeha u daljim takmičenjima.

foto: privatna arhiva Aleksa Mitrovic CNOSF/KMSP

Povratak posle sedam operacija – Sedam puta si kidao unutrašnje ligamente kolena, prolazio kroz bol, neizvesnost i rehabilitacije koje bi slomile većinu sportista. Kako izgleda taj put iznutra – trenutak kada si odlučio da nećeš odustati i kada si shvatio da se vraćaš kao feniks?

– Psihički je bilo mnogo teško. Svaki put misliš da je konačno sve dobro. Prođeš operaciju, mesece rehabilitacije, treniraš, daješ sve od sebe i veruješ da ćeš se vratiti jači nego ikad. A onda te realnost udari pravo u lice i kaže: „Idemo ponovo, sve ispočetka.“ I tako praktično tri godine. Najteže je kada posle deset meseci oporavka shvatiš da operacija nije uspela i da ponovo moraš kroz isti proces, bol i neizvesnost. Kada su mi poslednji put pukli ligamenti, odlučio sam da više ne idem na operaciju. Ono što me je sačuvalo u sportu bili su Bog i jedna misao koja me i danas vodi. Nisam želeo da za deset, dvadeset ili trideset godina pogledam unazad i kažem sebi: „Aleksa, mogao si još jednom da pokušaš, a nisi.“

Mediteranske igre zlato – Osvojio si zlato na Mediteranskim igrama, pobedio vrhunske evropske borce i pokazao da pripadaš eliti. Šta ti je prolazilo kroz glavu u finalu i da li si tada osetio da se sav tvoj put, bol i žrtva konačno pretvaraju u pobedu?

– Mediteranske igre jesu veliki događaj i naravno da mi zlato mnogo znači, pogotovo kada znam odakle se vraćam i kroz šta sam sve prošao. Ali kada izađem na tatami, iskreno ne razmišljam da li su Mediteranske igre, Svetski kup ili neko manje takmičenje. Cilj mi je uvek isti, da dam svoj maksimum i idem na pobedu. Moja karijera je praktično trebalo da se završi pre godinu dana, tako da danas na svaki trening i svaku borbu gledam kao na nešto što sam dobio više. Srećan sam svaki put kada mogu da izađem na tatami i da se borim, jer jednostavno volim to da radim. U finalu nisam razmišljao o svemu što sam prošao, povredama i tome da sada nešto moram da dokažem. Imao sam borbu ispred sebe i samo sam želeo da dam sve od sebe i pobedim.

Da li se sada sve isplatilo? Mislim da još nije. Naravno da sam ponosan na ovu medalju i ona mi mnogo znači, ali Mediteranske igre nisu moja završna tačka. Imam mnogo veće ciljeve i želim da vidim dokle stvarno mogu da stignem. Ovo zlato mi samo pokazuje da sam na dobrom putu.

Duhovnost i znak krsta – Tokom borbi se uvek prekrstiš, a svaku objavu završavaš rečima “Slava Bogu”. Šta za tebe znači vera u trenutku borbe, i kako te duhovnost vodi kroz sport, povrede i pobede?

– Uvek se prekrstim pre borbe zato što verujem da je sve u Božijim rukama. Molim Boga da bude uz mene i pre svega da me sačuva kroz borbu. Džudo je veoma težak i brutalan sport, a ja sam to osetio kroz sve povrede koje sam imao. Znam koliko u jednoj sekundi sve može da se promeni. Kada izađeš na tatami, nekad to gledam kao gladijatore nekada. Dva čoveka izlaze jedan protiv drugog, svesni rizika i spremni da daju sve što imaju. Zato se molim Bogu da me čuva i da mi da snagu da prođem kroz borbu.

A „Slava Bogu“ ne govorim samo kada pobedim. Vera mi je možda bila još važnija kada nije išlo, kroz povrede, operacije i trenutke kada nisam znao da li ću se uopšte vratiti ovom sportu. Verujem da u životu često dobijamo više nego što zaslužujemo i zahvalan sam Bogu na svemu što mi je dao. Ne samo na medaljama, nego i na tome što sam ponovo tu, što mogu da se borim i radim ono što volim. Zato uvek kažem „Slava Bogu“. Šta god da se desi, zahvalan sam mu do neba.

Srpski koreni – Iako si francuski reprezentativac, često ističeš svoje srpske korene. Kako te srpstvo, porodica i tradicija oblikuju kao sportistu i čoveka, i šta nosiš iz tih korena na tatami?

– Moji roditelji su iz Srbije, a ja sam rođen i školovao sam se u Francuskoj. Džudo koji danas imam i sportista koji sam postao u velikoj meri dugujem Francuskoj i na tome sam veoma zahvalan. Ali isto tako sam zahvalan Srbiji i svojim korenima, jer su me te dve kulture zajedno izgradile kao čoveka. Sa srpske strane mislim da u sebi nosim tu ratničku krv, inat koji nas karakteriše, ponos, dostojanstvo i obraz. To su stvari sa kojima sam odrastao i koje nosim sa sobom i na tatami.

To što predstavljam Francusku ne menja ko sam i odakle dolazim. Pripadam i jednoj i drugoj strani. Volim da kažem da kroz život idem jednom nogom francuskim, a drugom srpskim korakom. Možda neće svi to razumeti, ali najvažnije je da ja znam ko sam i odakle dolazim i na to sam ponosan.

Mentalna snaga – Džudo je sport u kojem mentalna stabilnost odlučuje više nego snaga. Kako si gradio glavu posle svih operacija, šta je najvažnija lekcija koju si naučio o sebi i koji bi poruku poslao našim čitaocima naročito Srbima koji žive u Francuskoj?

– Što se tiče mentalne snage, kroz sve što mi se desilo najviše sam se uzdao u Boga. Verujem da Bog deli karte i da On zna zašto nešto treba da bude baš tako. Postoji jedna izreka koju mnogo volim: „Bez Boga ni preko praga, a sa Bogom i preko mora.“ Mislim da ona najbolje opisuje način na koji gledam na sve kroz šta sam prošao. Najvažnija lekcija koju sam naučio je da se ne opterećujem previše time šta će biti sutra. Imam svoje ciljeve, treniram i dajem sve od sebe da ih ostvarim, a za ostalo kažem: neka bude volja Božija.

Verujem da će na kraju sve biti dobro. Ako još nije dobro, znači da još nije kraj. A poruka našim ljudima i Srbima koji žive u Francuskoj bila bi jednostavna: uzdajte se u Boga. Ne razumemo uvek zašto nam se neke stvari dešavaju, ali verujem da On zna šta je najbolje za nas.

Džudo i profesionalni nivo – Bili ste član PSG Judo. Kako izgleda život i rad u jednom od najorganizovanijih džudo sistema u Evropi, i šta te je najviše promenilo u tom okruženju?

– Danas više nisam u PSG Judo, već godinu dana. Proveo sam tamo dve godine, ali sam odlučio da se vratim kući. Period u Parizu mi, nažalost, nije ostao u najlepšem sećanju jer sam upravo tada prošao kroz veliki broj povreda i operacija. Naravno, PSG mi je omogućio da vidim kako izgleda džudo na najvišem profesionalnom nivou, ali moj put je otišao u drugom pravcu. Danas sam između Nice i Monaka i pronašao sam svoj balans.

Treniram u Monaku sa praktično trojicom sparing partnera i to mi je sasvim dovoljno. Trenira me Loïc Pietri, svetski šampion iz 2013. godine. Imamo odličnu konekciju, verujem mu i idemo korak po korak ka vrhu. Džudo danas radim pre svega iz ljubavi. Paralelno radim u oblasti veštačke inteligencije i gradim svoju profesionalnu karijeru van sporta. Pronašao sam stabilnost, ljude kojima verujem i okruženje koje mi odgovara, a rezultati pokazuju da smo na dobrom putu.

Vizija budućnosti – Posle povratka i velikih rezultata, gde vidiš sebe u narednih pet godina – da li je cilj evropska titula, svetska medalja, i kakva su očekivanja za Olimpijske igre 2028. godine za koje si se kvalifikovao?

– Naravno da kao sportista želim sve, evropsko, svetsko i olimpijsko zlato. Ali najbitnije mi je da jednog dana znam da sam dao svoj maksimum. Ako je moj maksimum da budem evropski šampion, biću miran i ispunjen. Ako je moj maksimum olimpijsko zlato, onda želim da idem do kraja i vidim gde je stvarno moja granica. Jedino ne želim jednog dana da se pitam da li sam mogao da dam više. Vrhunski sport je samo jedan deo života, ali je neverovatna avantura koju veoma mali broj ljudi ima priliku da doživi. Sve te emocije, borbe, pobede i porazi ostaju za ceo život. Zahvalan sam Bogu što ponovo imam priliku da živim sve ovo. Ja ću da guram najviše što mogu, a dokle će me taj put odvesti, biće kako Bog kaže.

Na kraju smo Aleksu pitali koje mu je omiljeno srpsko jelo i odakle je poreklom iz Srbije.

– Moje omiljeno srpsko jelo je definitivno Karađorđeva šnicla. Volim je još od malena i nekako me uvek podseti na detinjstvo i Srbiju. Inače sam poreklom iz Kosjerića, koji verovatno mnogi znaju i preko Žikine dinastije. Tamo imam dosta rodbine i familije, tako da vrlo često dolazim u Srbiju. Uvek mi je drago da se vratim, provedem vreme sa svojima i, naravno, pojedem dobru Karađorđevu.