Životna priča jednog prosečnog Srbina u Parizu

Pojedini zahvaljujući iskustvom i poznanstvima uspeju da otvore firmu i krenu da rade velike poslove za koje su samo mogli da sanjaju. Desi se na žalost da zaborave kroz šta su prošli pa tretiraju svoje radnike još gore nego što su njih kada su došli. Pa da. Daleko je to vreme a i sit gladnoga ne veruje. Trospratna kuća sa obavezno kovanom ogradom koja je nikla u Srbiji čeka ih jednom godišnje na dve do tri nedelje. Ostali deo godine ta velelepna kuća samuje i propada kao automobil koji se ne vozi. Ipak kuća će im biti od koristi kada odu u penziju i vrate se definitivno u Srbiju. Ali ne ne, pa kada dođe penzija dođu hvala Bogu unuke i unuci pa gde se vratiti dole kada su svi ovde.

Ovo je jedna jednog običnog srpskog došljaka koji dokazuje to, da kada se neko „napije vode iz Sene i proba baget“ ostaje u Pariz ili mu se uvek vraća. Ovim tekstom smo želeli da pokažemo surovu realnost velikog broja naših ljudi koji se samo nasmeju kada čuju da im rodbina iz Srbije napiše u komentaru ispod fotografije na kojoj su pored Ajflove kule : „Ma lako je za tebe“

p.s. Za hrabre ženske osobe koje dođu same ili vremenom ostanu same pa prođu pravi pakao ucena i teške borbe dok na se kraju ne izvuku kao „Feniks iz pepela“, kao i oni koji su prošli malo lakši put, čitajte nas nekom drugo prilikom.