“Biti Srpkinja, to za mene predstavlja najveći ponos”, intervju sa mladom šampionkom svetskog karatea

16. novembra, 2021 Napišite komentar

Dok je za Ivu Mirandi omiljeni sport bio dremka, Srbija nije imala vremena za to i neprestano je ispisivala istoriju u sportu. Počevši od košarke i vaterpola gde je osvojila raznorazne medalje, preko tenisa u kom je Novak Đoković, iz godine u godinu obarao rekorde i tako dobio status najboljeg svih vremena… Pozabavimo se malo manje medijski propraćenim sportom, u kom je Srbija i te kako uspešna, karateom i našom mladom predstavnicom Emilijom Antanasijević koja sa svojih 17 godina već neko vreme ispisuje istoriju. Mlada karatistkinja Crvene Zvezde koja je skoro osvojila tri medalje na Evropskom prvenstvu u Katovicama je ekskluzivno za sajt Svi Srbi u Parizu dala intervju.

Kako ste počeli da se bavite karateom ?
Karate veštinom sam počela da se bavim od svoje 4. godine. Prvenstveno, moja velika želja je bila da treniram balet, što sam i započela. Moji roditelji kao i svaki, kupili su mi baletsku odeću i baletanke i veoma brzo sam se uhodala u sve to. Dok jednog dana, u mom vrtiću nije pristigla grupa karatista da nam održi promo trening. Ne sećam se dobro svega, ali znam da nakon toga baletanke više nisam nikada obula, već izrazila želju samo za karateom. Moram napomenuti da me je u tome najviše mama podržala i nikada mi nije govorila da to nije sport za devojčice kao drugi ljudi tada. Sve je to naravno bilo na rekreativnom nivou, kako bi posle više od jedne decenije došlo do ovde gde i jeste.

Vi ste u timu CrveneZvezde, kako je došlo do toga ? Da li Vas je neko primetio ili stemožda odmah počeli da trenirate sa njima ?
Nisam od svog početka u Crvenoj zvezdi. Naime, oduvek sam bila fan Crvene zvezde i svih sportova gde je postojao klub sa ovim najslavnijim imenom. U Crvenoj zvezdi sam postigla sve svoje najveće uspehe. Pre toga u prošlom klubu sam osetila zasićenje (što je sastavni deo života sportiste), bila sam na ivici da napustim karate. Naravno, kao i uvek, moja majka, heroina mog života, me je bodrila i nije dozvolila da godine rada samo tako bacim pod noge. Zainteresovale smo se za moj prelazak, rekla sam da ću dati sebi još jednu šansu i da ću se oprobati u najvećem klubu. Desio se preokret, napredovala sam više nego ikada i tu su se iznenadno otvorile nove životne prilike.

Imate oko 120 osvojenih medalja, koja Vam je najdraža ?
Želim napomenuti da imam i više od 120 medalja, čak ni sama ne znam tačan broj koliko ih se nakupilo za sve ove godine. Pored evropskog i svetskog zlata najdraža mi je moja prva evropska medalja, a to je bronza iz Slovenije 2018. To je moja prva evropska medalja sa Zvezdom i moja tadašnja najveća motivacija. Sećam se da je bilo mnogo mečeva, ali dokazala sam šta jedna mala ali snažna devojka može.

Skoro ste osvojili tri medalje na Evropskom prvenstvu u Katovicama, zlato u katama, srebro u borbama i bronzu u takmičenju embu. Kakav je osećaj predstavljati svoju državu ?
Biti Srpkinja, to za mene predstavlja najveći ponos. Znajući da pišem istoriju za svoj narod, za svoju državu, okićena zlatom i pokrivena zastavom Srbije na ledjima, meni je najveća čast. Oduvek sam želela da ostavim trag u društvu, da se za mene zna po nečemu dobrom. Pružena mi je takva prilika, koju sam snažno prigrlila. Verujte mi, osećaj je neverovatan sa puno pomešanih emocija.

Znamo koliko država ulaže u neke sportove poput fudbala ili košarke. Da li država zapravo dovoljno ulaže u karate, da li Vas, kao mladu nadu našeg sporta država podržava ?
Nažalost, za karate nema mesta u budžetu države. Karatistima mogu biti finansijski oslonac samo sponzori i kompanije koje su željne da podrže.

Žene su mnogo toga učinile u sportu, ali često ih ne spominjemo. Imamo dosta mladih nada u Srbiji, među njima i Nađa Milijančević u bare knuckle fajtu, Vas u karateu. Koliko je zapravo teško biti žena koja se bavi borilačkim veštinama, inače sportom kog mnogi smatraju “muškim” ?
Biti žena sa ciljem, u ovakvom surovom svetu je izuzetno teško. Doživela sam milion puta da me neko potcenjuje zbog mog fizičkog izgleda, jer van karatea sam totalno opuštena i normalna devojka, koja voli da se sredjuje, šminka, nosi haljine, štikle… Volim kada pokažem da mogu i jedno i drugo, da budem dama i ujedno zver koja uzima samo najviša mesta na prvenstvima. Žene treba da nauče da se bore sa stereotipima društva, koje ponekada zna da ne prihvata našu različitost, jer sam dosta puta čula da je karate muški sport i da su tamo većinom devojke sa ponašanjem muškaraca. Obožavam da ih ubedim u drugačije i to na svom primeru. Žene mogu sve, šta god požele!

Kako izgleda život vrhunskog sportiste ? Koliko puta nedeljno trenirate i da li je zapravo moguće balansirati između školskih obaveza i Vaše karijere ?
Treniram dva puta dnevno, svakoga dana. U životu treba odrediti svoje prioritete. Nisam imala vremena za izlaske, druženja, rodjendane prijatelja sam propuštala , pa i svoj rodjendan sam provodila na treningu ili na pripremama reprezentacije. Ne žalim ni za čim, jer znam da sam na odličnom putu. Moji prijatelji i porodica imaju razumevanja za mene, na čemu sam ih beskrajno zahvalna. Rekla sam sebi : ,,U redu, neću imati slobodne dane, ali zato ću osvajati evropska i svetska prvenstva i ostaviću neki trag iza sebe i za ovo društvo.” Sa takvim motivom, lako je izbalansirati i odrediti prioritete.

Koje ciljeve ste postavili za ubuduće ?
Što se budućih ciljeva tiče, ostaje mi državno prvenstvo krajem novembra meseca i tu završavam ovu godinu sa mnoštvom medalja od kojih su tu i evropske. Takodje, moj cilj na koji se trenutno fokusiram jeste da promovišem karate kao sport i veštinu i da pokažem svetu u kom vlada poremećen sistem vrednosti da postoji puno uspešnih mladih ljudi koji se bave pozitivnim i dobrim stvarima. Želim da utičem na mlade, da se okrenu sportu, profesionalnom ili rekreativnom, što zbog fizičkog, tako i zbog psihičkog zdravlja. To je moj cilj.

Da li već imate u vidu šta biste radili nakon Vaše karijere karatistkinje ?
Posle takmičarske karijere imam dosta izbora, razmišljala sam i o trenerskoj karijeri ali i da radim za ono za šta se trenutno školujem, a to je medicina, u struci fizioterapeuta.

Koju bi poruku poslali Srbima u Francuskoj i dijaspori ?
Prvenstveno pozdravljam sve Vaše čitaoce. Moja jedina poruka je da se svi kompletno kao društvo okrenemo više lepim vestima, u periodu kada nas je na globalnom nivou zadesilo puno toga negativnog. Podržite vaše prijatelje, članove porodice u čemu god oni bili dobri jer ni sami ne želimo osećanje samoće, onda kada nas niko ne podržava ni u čemu. Podržite sportiste, slušajte želje vaše dece kojim bi sportom želeli da se bave, jer pored škole koja je jako važna, sport će ih naučiti poštovanju , prvo trenera, onda i drugara iz kluba, a ko zna, možda baš od vašeg deteta postane vrhunski šampion. Kao neko kome je sport doneo samo dobro i otvorio mnoga vrata u životu smatram da je kao rekreacija bitan za razvoj svakog pojedinca.

intervju priredio Živko Vlahović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Najnovija obaveštenja direktno na vaš mejl