Život u Parizu, u gradu punom različitih naroda, kultura i vera, nosi sa sobom mnogo bogatstva – ali i mnogo izazova. Srbi koji ovde žive, a naročito roditelji koji odgajaju decu u takvom okruženju, često se suočavaju s pitanjem: kako da naša deca ostanu na putu vere, kako da znaju ko su i odakle potiču, a da pri tome poštuju i vole ljude oko sebe?
Prva crkva za svako dete jeste dom. Pre nego što dete kroči u hram, ono gleda svoje roditelje – kako se mole, kako poste, kako se krste. Ako dete vidi da vera nije samo „nedeljni običaj“, nego način života – da otac i majka sa zahvalnošću pominju Boga, da zapale sveću, da se pomole pre jela – ono će i samo, prirodno, nositi tu toplinu u sebi. Molitva ujutru i uveče, zajednički odlazak na liturgiju, proslava slave i priča o svecima zaštitnicima – sve to gradi u detetu osećaj pripadnosti i sigurnosti.
U Parizu postoji više srpskih pravoslavnih parohija. To nisu samo mesta bogosluženja, nego i tačke okupljanja zajednice. Tu deca upoznaju drugu pravoslavnu decu, uče srpski jezik, pevaju crkvene pesme, prave prijateljstva koja im pomažu da razumeju da nisu sami.
Roditelji bi trebalo da se trude da makar povremeno prisustvuju bogosluženju zajedno s decom, jer deca uče primerom. Kad vide da njihovi roditelji imaju radost u veri, i oni će želeti to isto.
Važno je da deca razumeju da ljubav prema svojoj veri ne znači nepoštovanje tuđe. Naprotiv – pravoslavna vera nas uči ljubavi, smirenju i razumevanju.
Kada dete nauči da uvažava druge vere i običaje, ali i da zna svoju veru, ono postaje duhovno zrelo. Roditelji mogu da razgovaraju sa decom o razlikama, da objasne da svako ima pravo da živi po svojoj savesti, ali da je njima povereno da čuvaju ono što su primili od svojih predaka – veru, jezik i čestitost.
nastavak na sledećoj stranici
Već više od osam godina, u jednom od predgrađa Pariza, postoji restoran „Balkan Montreuil“, mesto gde se okupljaju ljudi sa