Možda je baš ovo pitanje ono što najviše muči sve Srbe daleko od domovine…

4. Srpski jezik kao ključ identiteta

Bez jezika, teško je čuvati veru. Molitve, pesme, priče o svecima, sve nose duh srpskog naroda.
Roditelji bi trebalo da sa decom kod kuće govore srpski, čitaju srpske knjige, gledaju bajke i dokumentarce o Srbiji, posećuju kulturne događaje koje organizuje srpska zajednica. Tako dete ne gubi osećaj korena, čak i ako je rođeno daleko od otadžbine.

5. Vernički život u modernom svetu

U današnjem svetu, gde je mnogo buke, površnosti i brzine, vera je tiha i duboka sila koja daje smisao. Dete koje nauči da se s vremena na vreme povuče, da se pomoli, da razmisli o dobru i zlu, imaće unutrašnju snagu da odoli pritiscima okoline.
Roditelji treba da razgovaraju s decom o tome šta znači biti hrišćanin u svakodnevnom životu – biti pošten, pomagati, praštati, ne rugati se drugima, ne mrzeti. To su temelji na kojima raste zdrava duša.

6. Nasleđe predaka – svetionik kroz tamu

Naši preci su vekovima čuvali veru i običaje, i pod težim uslovima nego što su naši danas. Njihove molitve, njihove crkve i manastiri i danas su živi kroz nas.
Kada dete zna da nije samo „stranac u Francuskoj“, nego naslednik svetosavske duhovnosti i bogate kulture, u njemu se rađa ponos – ali ponos bez gordosti, pun zahvalnosti i ljubavi.

Očuvati veru u multikulturnom okruženju ne znači zatvoriti se, nego živeti veru s ljubavlju i dostojanstvom. Roditelji imaju ključnu ulogu: da deci pokažu da vera nije obaveza, nego dar; da biti Srbin i pravoslavac nije teret, nego blagoslov. Kada dete vidi da njegovi roditelji sa radošću žive svoju veru, da poštuju druge, ali i čuvaju svoje – tada i ono ide pravim putem.