– Može – reče kolega Umetnik, doseljenik iz Srbije (od) pre nekoliko godina. (Ovde „privremeno“ radi u jednoj robnoj kući, dok se ne snađe u „njihovoj filmskoj industriji“.)
– Pa kad „može“, zašto to ne urade čuveni borci za ljudska prava? Zašto država dozvoljava da ovi ljudi spavaju po klupama, u blizini ovako luksuznog hotela? – Heće, namerno. Zbog mene – odgovori Umetnik mirno, bez šale, vireći ispod krznene kapuljače. – Zbog tebe? – začudi se „filmski stvaralac“ – gost Festivala, sklon „isterivanju pravde“ i melodramskim osećanjima iz Čehovljeve priče Tuga. – Pa, brate, ako im sagrade kuće, ili im obezbede neka dobra prenoćišta, ja neću više biti u strahu da ne izgubim posao i ne završim na jednoj od ovih klupa. Opustiću se, čoveče. Fora je da oni ovde spavaju da ih ti vidiš i da se unerediš od straha da ti ne padne na pamet da zakašnjavaš na posao, ili da na poslu isteruješ neku svoju pravdu.
Ćuti, šljakaj, gledaj svoja posla, a onaj što tamo na klupi crkava, to je njegov izbor; neće da radi, hoće da živi slobodno, ne voli da ga neko maltretira, ne podnosi naređenja, muka mu je od ustani – radi – lezi, prezire prodaju slobode zarad „malograđanske egzistencije“ ili neke nekretnine… I, tako, živi slobodan krtica, dok ne pijukne od upale pluća… Umetnik iz Beograda je gledao i slušao kolegu, očekujući (bar) da se osmehne. Međutim – ni traga od šale. U pabu hotela, sa tepisima do članaka – dušu dali za takmičenje „prve kose Rajca“ – uz zvuke klavira, samo je falio H. Bogart.
nastavak na sledećoj strani