“SRPSKI SRBI I NEMAČKI, FRANCUSKI, AMERIČKI, NOVOZELANDSKI…SRBI (Ostajte ovde…ako već niste tamo)”

– Utišaj to malo!… Ma, ugasi!… – naređivali su kolegi za šankom ne bi li se ozbiljno, i u miru, posvetili „sudbonosnom razgovoru” o eventualnom povratku u zemlju. I kao što to (obično) biva kod naših ljudi, podeliše se na One koji su „izričito bili protiv svakog razmišljanja o povratku” i One – druge – sa već spakovanim koferima da sutra krenu, „čim tamo bude malo bolje”…

– Znaš kad će tamo biti bolje? Nikad! Do ubistva Zorana mislio sam da ima neke nade, sad… I kako mislite da se vratimo, kad su nam deca krenula u engleske i francuske škole; ko će tamo zaraditi za nastavak školovanja u privatnim školama, gde idu deca onih koji dnevno zarađuju para koliko krava može da pojede? – Ma, ja ima da se vratim sledeće godine, pa taman sedeo ceo dan kraj Dunava i živeo od onoga što upecam. Ej, bre, živim ovde kao u frizu; ja nisam čovek, ja sam komad sleđenog mesa. Idem kući da se otopim! – Ja nisam video kevu i ćaleta šest godina. Kad bi me negde sreli, ne bi me prepoznali. Sve što zaradim, sve ode na kredite; krediti za ovo, krediti za ono; ja sam crnac – rob banke; mogu slobodno da promenim ime, da se zovem Doživotni Kredit… I saraniće me na kredit! A na nadgrobnoj ploči će da piše: Ima da otplati još dvadeset rata… – I ko bi nam se obradovao da se vratimo? Ko bi nam dao posao koji je plaćen kao ovde? I ko bi ti bio gazda? Zemlju je kupilo deset-dvadeset seljačina, sve je u rukama popova koji su se obogatili proteklih godina, dok sam ja pretakao benzin po kapijama menjao devize za njihovu hartiju na uglu Francuske i Dušanove… I sad treba jedan od njih da mi naređuje priča o poštenju… Jeste, ima i ovde lopina, ima, naravno.

nastavak na sledećoj strani

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Laisser un commentaire

vingt + deux =