“SRPSKI SRBI I NEMAČKI, FRANCUSKI, AMERIČKI, NOVOZELANDSKI…SRBI (Ostajte ovde…ako već niste tamo)”

Ali ove lopine nisu pokrale moju kevu i ćaleta, nego su mažnjavali svojima, pa neka se oni bune. I nisu naterali mog dedu Budimira da na pijaci prodaje svoje profesorske kravate, skrivajući se iza naočara za sunce da ga đaci ne prepoznaju… I ko zna koliko bi ova priča trajala, da neko ne reče: — Ljudi, sutra se radi… — Danas se radi, već je svanulo… Ajmo, nema više mesta na onim klupama kraj vašeg hotela. Ako me izbace s posla, ja mogu da spavam jedino na drvetu, ko tica, dok me neko ne skine praćkom… – govorio je Umetnik iz robne kuće – na „privremenom radu” među plazma televizorima, samo dok ne spakuje prvi film kojim će „zaraditi da živi kao čovek”. Društvo je napustilo „konspirativnu kafanu” u svitanje, sa (čvrstim) dogovorom da se vide (uskoro) u Beogradu. Od tog dana, prošle su godine, i ko zna koliko će ih još proći. I niko se nije javio – da se vratio.

Nemačka, 2006, uoči Nove godine

Frankfurtski aerodrom je jedan od najprometnijih i najkomplikovanijih na svetu, naročito ako se prelazi sa interkontinentalnog na neki evropski, lokalni let. Kilometri pokretnih stepenica, spratovi sa liftovima i bez liftova, i na sve strane raspoređeni lovci na pušače. (Kako izvadiš kutiju i upaljač, znaš da te neko gleda kroz optiku snajpera; ubistva pušača nisu legalizovana, ali se očekuje da i to uskoro bude ozakonjeno.)

Na JAT-ovom terminalu — gužva.

 Let je pomeren (ponovo) za sat vremena.

nastavak na sledećoj strani

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Laisser un commentaire

neuf − 7 =