“SRPSKI SRBI I NEMAČKI, FRANCUSKI, AMERIČKI, NOVOZELANDSKI…SRBI (Ostajte ovde…ako već niste tamo)”

Španija, tokomjeseni 2007.

 „Bojan Krkić igra za Srbiju!”  „Krkić ne zna srpski!”

 „Majka Krkića, Katalonka, izjavila: Ako Bojan tre-ba da bira između reprezentacija Španije i Srbije, ja ću mu savetovati da igra za Srbiju, jer reprezentaciju Španije nijedan Katalonac ne priznaje kao svoju”. „Odigrana (prva) utakmica reprezentacija Katalonije i Baskije, zemalja ( u okviru Španije) koje se bore za samostalnost. Krkić igrao za Katalonce…” „Krkić – definitivno odlučio da igra za Španiju. ..” Ovo su samo neki novinski naslovi tokom protekle jeseni, dok se vodila bitka za noge „jednog od najtalentovanijih tinejdžera Evrope”. Krkić, fudbaler, poznat je zbog „posla” koji je planetarno popularan.

A Krkići – lekari, inženjeri, naučnici, profesori… – ostaju nepoznati po korporacijama, institutima, laboratorijama, katedrama… širom sveta, učeći studente nekih dalekih zemalja, ili radetći na nekom pronalasku koji ćemo mi, njegovi Srbi, skupo platiti kad ga budemo uvozili. Nema grada na planeti gde nećete sresti nekog „našeg čoveka”, na nekom „veoma važnom mestu”. Od (oko) četiri miliona Srba u svetu, većina je otišla privremeno da zauvek ostane. (Uz „belu kugu”, odlazak mladih ljudi je „druga nacionalna tragedija”.) Dijaspore se setimo, i o njoj „intenzivno” pričamo tokom izbora. Kad prođu predizborne kampanje, naši „stranci” bivaju skrajnuti iz priča i obećanja, čekajući neka bolja vremena. Uspeh jedne vlade mogao bi se ocenjivati vrlo jednostavno – koliko je ljudi otišlo, a koliko se vratilo za njenog mandata. U dogledno vreme bi nas moglo biti više „napolju” nego u zemlji. I tad bi se ostvarila ona čuvena parola: Srbija do – Tokija”!

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Laisser un commentaire

quinze − 14 =