“SRPSKI SRBI I NEMAČKI, FRANCUSKI, AMERIČKI, NOVOZELANDSKI…SRBI (Ostajte ovde…ako već niste tamo)”

– Hoću… moja auto… – hoću moj auto… – Pusti dete, vidiš da je nervozno od ovolikog čekanja. Čekamo, bre, pola dana; ja uskoro neću znati kako se zovem – smirivala je Majka ljutitog Oca, koji je želeo da za pola sata ispravi „govorne mane” malog Srbina. Otac vadi iz ručnog prtljaga igračku, auto na baterije, daje ga Sinu i gleda za njim kako trči prema vršnjacima, galameći nešto, na nemačkom. I u avionu, na letu do Beograda, ista slika, deca pričaju jezicima zemalja odakle dolaze, a roditelji se trude da ih na brzinu „prevaspitaju” ne bi li (bar) „dobar dan” rekli – pravilno.

Mihiz je znao da kaže: „Neverovatno kako se Srbi brzo asimiliraju u sredinu gde odu. Beć druga generacija zaboravi jezik, a treća – i jezik, i poreklo; i mnogi promene imena, kao da nikada nisu bili (poreklom) odavde. Tako smo ‘izgubili stotine i stotine hiljada ljudi, nepovratno. „Međutim, kad Srbi nekog ‘asimiliraju'” – nastavljao bi Mihiz priču – ,,taj Neko dobije Nobelovu nagradu. ” Jeste jedan, ali – vredan.

nastavak na sledećoj strani

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Laisser un commentaire

quatorze − 5 =