(VIDEO)TUGA. Korona odnela među anđele mladu Nataliju Lazić. Velika tuga naše male zemlje

Elem, kad je, posle sjajnog nastupa Bluesnight Band-a, mlada Natalija uzela mikrofon i zapevala “ Ain’t no sunshine when she’s gone „, svima nam je bilo jasno da je zvezda među nama i da je pred ovom devojkom svetla budućnost prepuna uspeha, a godine koje su posle toga usledile, pokazale su da smo bili u pravu. Natalija je završila fakultet diplomiravši Francuski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu; glumila je u raznim pozorišnim delima, takmičila se u pevanju i osvajala prva mesta; predstavljala svoj grad i svoju zemlju na najlepši mogući način, a obrenovčanima i dalje pevala, i tradicionalne i rok i bluz pesme.

 

Bilo je zaista uživanje slušati je i bilo je gotovo nemoguće ne gledati u nju dok peva, jer je svaku pesmu oživljavala i doživljavala, a i publika za njom i sa njom. Vladala je scenom, plenila svojom pojavom, vedrinom i osmehom gde god da bi se našla.

 

Natalija, devojčurak iz Glavne ulice, odrastala je negovana kao najlepši cvet u predivnom vrtu ugledne obrenovačke porodice.

Iako je između nje i mene bezmalo decenijski generacijski jaz, u nekom trenutku nas je spojio francuski jezik, kao njena ljubav i profesija, a kao moja trenutna potreba, jer je uskoro trebalo da se preselim u Francusku. Nata, profesor francuskog jezika, podučavala me ovom, za nas Srbe u Srbiji retko korišćenom jeziku, kao pravi profesionalac, ali s’ obzirom da sam i sama iz struke koja se bavi podučavanjem, vrlo brzo smo sa standardnih metoda učenja, prešle na nestandardne; ona bi mi donosila tekstove, vezane za moju struku i interesovanja, na francuskom, pa bi smo o tome razgovarale, a ubrzo smo u konverzaciji, što na srpskom, što na francuskom, stigle i do razgovora na svakojake teme. Domaći zadaci koje mi je zadavala bili su u stilu “ Poslušaj Jean Ferrat i njegovu pesmu „C’est beau la vie“, pa ćeš mi idući put prepričati o čemu peva.“

 

 

Najiskrenije mogu da kažem da danas govorim, čitam i pišem na francuskom jeziku, dobrim delom zahvaljujući mladoj, lepoj Nataliji.

Govorila bi mi: „Ti imaš sluha, brzo ćeš ti to tamo savladati !“, ali ne, draga Natalija, imam 100 godina i ne mogu da se otarasim ovog balkanskog akcenta, želim još da te slušam kako besprekorno govoriš francuski i da me ispravljaš ! I onu pesmu „Mndra mja“ kojom si me „zarazila“ da mi diktiraš i još mnogo pesama da naučim sada, kad si kod mene, ljutog rokera, probudila interesovanje i ljubav prema našoj tradicionalnoj muzici !

 

Prolazi i sedmi dan bez Natalije na ovom svetu; i dalje se mnogi od nas koji su je voleli bude sa gorčinom i nekom teskobom neobjašnjivom.

Valjda zato što smo toliko toga još očekivali od ove devojke ? Ili što je i ona sama od sebe želela i očekivala još mnogo toga što je mogla, znala i umela da podeli ? Tugujemo li za njom zbog toga što nas je tako mlada zadužila, značajno doprinevši kulturnom životu Obrenovca, srpskom folkloru i tradicionalnom pevanju ? Ili zbog toga što nam deluje da je možda moglo i drugačije biti ? Šta bi bilo da u bolnici nije bila izložena kobnom Korona virusu? Da li je njena prerana smrt jedna u nizu nepravdi načinjenih svima nama, celoj srpskoj naciji ?

 

Ipak, teši činjenica da je otišla Gospodu na Vaskrs, jer smo tako sigurni da je Natalija na lepšem i sigurnijem mestu od nas.

 

 

Pomolimo se dragi Srbi koji u Boga verujete, za pokoj duši ove u svakom smislu plemenite devojke, a vi koji ne verujete, imajte na umu i nikad ne zaboravite da je među nama živelo jedno ovakvo biće; da među nama ima još plemenitih bića i ako prepoznate neko takvo stvorenje u svom gradu, susedstvu ili u svojoj kući – čuvajte ga; kao što ćemo od zaborava našu Natu čuvati svi mi koji smo je poznavali.