Umetnici zaboraviše na „borce za slobodu po svaku cenu“, i započeše priču o mogućnosti koprodukcije između firme koja nije imala prebijene pare – u Beogradu, i kanadske firme – bankrotirale pre uknjiženja u registar novih producentskih kuća. I dok su pričali i snimali novi film – uz dobro vino sve je moguće i lako izvodljivo – priđe im mladić koji je (dotle) prebirao po dirkama klavira. I iznenađen što vidi Umetnika iz Beograda, čije je filmove „znao napamet“, naruči piće „na moj račun“, i ode da pozove „sve Naše“ koji rade u hotelu, a koji bi, sigurno, voleli da popričaju sa čovekom za koga je On ustanovio da je (još uvek) živ. Posle pola sata, za stolom od mahagonija, sedelo je desetak mlađih ljudi; prosek godina – trideset; prosek iseljeničko-useljeničkog staža – deset; prosek zaposlenja sa „legalnim papirima“ – pet; većina oženjena, sa rešenim stambenim problemima „na kredit“ – kao i kola, kao i sve vrednije stvari…
Deset mladih ljudi u jednom hotelu, u jednoj smeni „na kraju sveta“, pričalo je ko šta radi u hotelu, šaleći se kako su (uglavnom) počeli od „metle, sudova i klučeva“. Danas su svi, Bogu hvala, u stalnom radnom odnosu, napredovali su, a M. je čak savetnik direktora, što im (svima) garantuje da će „preko veze avanzovati“ do dvanaestog sprata, gde su kancelarije ljudi koji vladaju ovom imperijom. (Kakav li je tepih na dvanaestom spratu, pomisli gost.) Većina ih je iz Beograda a od te „većine“, većina je sa Dorćola; „šlepovali smo jedan drugog, iz godine u godinu, i sad nas ima dovoljno da nedeljom igramo « košarku – pet protiv pet . Dva tima u jednom hotelu.
nastavak na sledećoj strani
OPTI-KA, specijalizovana prodavnica naočara, nudi vam, u veoma prijatnom ambijentu po najpovoljnijim cenama, veliki izbor kako naočara za vid, tako
