– Nevreme je u Beogradu – kaže naša „razvodnica“ po ko zna koji put, i osmehujući se gleda nove putnike pristigle letovima iz dalekih zemalja. – Nevreme je u Beogradu, ili IZNAD Beograda – pita jedan od šaljivdžija, sklon „političkim implikacijama , ali se „domaćica leta ne razume u šar- mantne upadice“ ; pogledala ga je tako da je čovek samo klimnuo glavom i udaljio se na prstima, uplašen da bi do Beograda mogao ići peške. Avioni pristigli iz Amerike, Australije, Kana-de, Novog Zelanda… dovozili su (i) naše putnike – porodice rešene da (posle mnogo godina) provedu novogodišnje praznike u zemlji, u gradu koji su napustili „na kraće vreme, i s roditeljima, za koje se nadaju da će ih sačekati na Beogradskom aerodromu, da su još uvek toliko pokretni, jer su se u telefonskim razgovorima žalili da ih nešto boli u predelu celog tela. Putnici su (pretežno) „srednjih godina“, sa decom koja su, verovatno, još u nekoj osnovnoj školi. Roditelji čitaju naše novine, kupljene čim su sleteli, a deca se jure, galame, plaču, zanovetaju, izvoljevaju, mole, traže, ljute se… dovikuju, uglavnom na engleskom. (Kad su u svađi s roditeljima, mališani pričaju jezikom zemlje iz koje su došli, što Majku i Oca izluđuje; pokušavaju da ih „isprave“ bar na kraće vreme – dok budu u Srbiji, da ih Bake i Deke mogu razumeti.) – Reci mi šta hoćeš, ali na srpskom – ljuti se (šapatom) jedan proćelavi Otac, iznerviran dečakovom kuknjavom na nemačkom.
nastavak na sledećoj strani
Mi smo tu za Vas da sve vaše divne uspomene pretočimo u nešto sto traje. Dan svadbe i venčanja dođe